Profesorka fizike na zrenjaninskoj Visokoj tehničkoj školi dr Iris Borjanović Trusina, dobitnica je nagrade „Nestor Dimitrijević” za izuzetne zasluge u obrazovnom procesu.
Pre nego što se 2010. posvetila radu sa studentima i popularizaciji nauke kroz „Noć istraživača”, uspešna Zrenjaninka godinama je gradila karijeru u prestižnim naučnim ustanovama u zemlji i inostranstvu. Iako potomak porodice Tutorov, koja je Zrenjaninu podarila kulturne radnike i stvaraoce, Iris se opredelila za studije fizike u Beogradu. Nakon diplomiranja 2000. godine počinje da radi na Institutu za fiziku u Zemunu. Sem toga, izučavala je procese na Atlas eksperimentu u CERN-u (Evropska organizacija za nuklearno istraživanje), u Ženevi.
Nisu izostala ni akademska zvanja i doktorat, kao i učešće u brojnim međunarodnim i domaćim projektima. Stručno usavrašavanje odvešće je na Italijanski nacionalni institut za nuklearnu fiziku, u grad Leće, gde je provela pet godina. O svemu tome objavila je mnoštvo radova u međunarodnim naučnim časopisima. Priredila je dva udžbenika i četiri pomoćna iz fizike i termodinamike za studente visokih tehničkih škola.
Danas predaje fiziku, termodinamiku, merenje fizičkih veličina i zaštitu od jonizujućeg zračenja i kaže da joj najviše prija pozitivna energija mladih. Takođe, sarađuje sa Institutom „Vinča”, gde istražuje nuklearnu fiziku. Kada ste otkrili fiziku i zašto ste ovu nauku izabrali za poziv?
– Ljubav se javila u srednjoj školi, kada sam počela da pohađam kurseve u Istraživačkoj stanici „Petnica”, gde sam redovno odlazila. Imaju sjajne stručnjake koji vode programe za mlade i bogatu biblioteku. Tamo su počela moja prva istraživanja. Dvoumila sam se između elektrotehnike i fizike, ali je ipak prevagnula ljubav prema fizici. Tako da sam studirala istraživački smer, teorijsko-eksperimentalnu fiziku u Beogradu. Nakon doktorata, zatim rada u Italiji, vraćate se u Zrenjanin. Kakvo je to iskustvo?
– Lepota ovog posla na Visokoj školi je što kao stručnjak mogu da se bavim i istraživanjem i pedagoškim radom. Posao sa đacima je lepo iskustvo, jer su oni mladi i pozitivni, a dovoljno su zainteresovani zato što su sami odabrali da studiraju tehničke nauke. Srećna sam da imamo ovakvu ustanovu, gde mladi mogu da rade, razvijaju se, uče, napreduju i lepo sarađuju sa profesorima. Kako ste povezali rad sa akademcima i istraživačko iskustvo?
– Trudim se da svoje znanje i iskustvo svedem na nivo studenata, ali da sadržaj bude dovoljno zanimljiv, jer mladi jako lepo reaguju na kvalitet predavanja i trud profesora. Čim se neko potrudi oko njih, tu je benefit obostran. Posao sa studentima je divan, jer gde god su deca, tu je pozitivna energija. Dosta vremena ste proveli u istraživačkim oblastima. Otkrite nam kako fizika izgleda kod nas?
– Ne znam šta bi vam rekli ljudi koji rade u ovim oblastima, ali konkretno, Institut za fiziku u Zemunu, gde sam radila, ima dobar rejting. Jedan je od najboljih u zemlji, ima najveći broj objavljenih radova u vrhunskim međunarodnim časopisima i veliki broj ljudi koji su doktorirali. Ustanova je dobila status od nacionalnog značaja. Mislim da su uslovi rada dobri, ali ta vrsta posla zahteva i dosta žrtve. Stekli ste mađunarodno radno iskustvo. Koliko je važna mobilnost u nauci?
– Jako je bitna. Važna je i uopšte, za svaku osobu u širem smislu jer čovek treba da je kompletan kao ličnost i treba da ima različita iskustva da bi dosegao svoj maksimum. Čime ste se bavili u CERN-u? Zašto je važno da naši istraživači rade u međunarodnim timovima?
– Srbija ima kvalitetnu i pametnu decu i dobre naučnike. Sreća je da imamo potpisane ugovore sa CERN-om, kao i sa projektima na dva detektora. Našim ljudima je omogućeno da učestvuju u tim istraživanjima i da povremeno borave tamo. To je neponovljivo iskustvo, jer je na jednom mestu skoncentrisano puno pametnih ljudi. Njih možete da pitate i saznate sve što vam treba. Od kada su onlajn sistemi razvijeni puno toga sada može i preko interneta da se odradi, ali je boravak i rad na samom eksperimentu nezamenljiv.
Postoje razne oblasti koje se u CERN-u proučavaju. To je tunel dugačak 27 kilometara, i nalazi se 100 metara ispod zemlje. Tamo se ubrzavaju protoni na jako velikim brzinama, i na četiri mesta u tom tunelu su postavljeni detektori. Jedan od njih je Atlas, na kome sam radila, veličine petospratnice.
Za sam razvoj detektora korišćene su najsavremenije tehnologije i to je jedan od benefita istraživanja u fundamentalnoj fizici, zato što se mnoge stvari razvijaju usput. Tako je, na primer, u CERN-u osmišljen pet skener i veb. Oni su uvek prvenci u nečemu što ima primenu u svakodnevnom životu. Kako tumačite podatak da se sve manje studenata odlučuje za studije pedagoškog smera fizike i rad u prosveti?
– To ne znači da oni nisu zaiteresovani za rad sa mladima, već da se opredeljuju za neki smer koji je neuporedivo teži, kao što je recimo istraživački. To verovatno rade jer osećaju ljubav prema nauci. Kada završe taj smer uvek mogu, u nekom momentu, da rade i u prosveti.
