Promena vlasničkih struktura zrenjaninskih fabrika nekima je donela ćar, drugima propast. Stotine radnih mesta zauvek je ugašeno. Pojedinci nikada nisu dočekali pravdu, drugi je isteruju sudom. Na tom spisku su i bivši zaposlenici IPOK-a. Kako bi došli do neisplaćenih zarada, bivši radnici navedene firme pokretali su sudske sporove. Tužena je država s obzirom na to da je, u vreme kada plate nisu isplaćivane (počev od 2003. godine), Skrobara bila u većinskom društvenom vlasništvu. Više od dvadeset godina traje pravna bitka nekadašnjih radnika da dobiju ono što su zaradili i što im je Ustavom zagarantovano.
Za to vreme IPOK je preživeo neuspešnu privatizaciju, dva stečaja i na kraju dobilo novog, ovog puta uspešnog vlasnika. Povrh svega, prva pozitivna presuda probila je led.
– Radnici koji su tužili će dobiti svoje plate. Za troje njih presude su konačne. Slede i druge, samo je pitanje kada. Budući da sve predugo traje, troškovi se nagomilavaju. Država izjavljuje žalbe, što dodatno usporava ceo proces – kaže advokat Konstantin Rankov.
TRAŽENJE PRAVDE
Naknada štete koju su pretrpeli tokom stečaja 2006. godine, nakon što im nisu isplaćivane zarade, bivšim radnicima Ž. M. i R. C. iz Zrenjanina i Z. K. iz Aradca potvrđena je presudom Osnovnog suda Zrenjanin krajem 2023. godine. Taj predmet je prvi od više stotina koji čekaju razrešenje. Slične se očekuju i za ostale koji su tužili. Oni u proseku potražuju između 100.000 i 200.000 dinara za te tri godine koliko nisu dobijali platu. Kako se navodi u sudskim spisima, u momentu stečaja od njih 561, 456 je prodalo deo potraživanja, dok 105 nije.
– Najveći broj je 2006. godine od tadašnjih vlasnika ucenjen da se odrekne zaostalih plata. Rekli su im da će ih vratiti na posao ukoliko potpišu ugovore. Ljudi su bili dugo bez novca. Neki nisu mogli u penziju jer im nisu uplaćivani doprinosi te su pristajali, dok je drugima trebalo za lečenje. Bilo je svakakvih sudbina, a nijedna nije bila laka. Zato su mnogi prodali deo potraživanja, a bilo je i onih koji nisu pristali na to. Takav ugovor je, važno je da istaknem, bio ništavan. To smo dokazali na sudu i svi oni danas očekuju isplatu onoga što im po zakonu pripada – objašnjava zakonski zastupniknekadašnjih zaposlenih
Osobama koje nisu prodale potraživanja isplaćena su dugovanja u redukovanom iznosu od 24 odsto i to godinu dana od pravosnažnosti Rešenja o usvajanju plana reorganizacije (to je bilo jula 2008. godine). Ostalima je ponuđeno namirivanje na dva načina: po ceni od 30 odsto i plaćanjem u celosti, i 40 procenata priznatog potraživanja u šest rata.
KAKO JE UVEDEN STEČAJ
Otvoren je 6. marta 2006. godine rešenjem ovdašnjeg Trgovinskog suda. Oko 600 radnika je završilo na birou. Sud je utvrdio potraživanja zaposlenih, svakom ponaosob. Važno je istaći da je preduzeće „Banat seme” a.d. sticalo većinsko vlasništvo na kapitalu AD „Ipok” kroz stečajni postupak.
Mnogi veliki poverioci su uz naknadu prenosili svoja potraživanja (AD „Agrokop” Novi Sad i DOO „DSD Tobako” Beograd), kao i radnici. Mnogi su tvrdilida su bili prisiljeni da pre usvajanja Plana reorganizacije, uz diskont, prodaju potraživanja kako bi bili vraćeni na posao. U toj ponižavajućoj trgovini, ostaće upamćeno, neslavno im je pomagala grupa zrenjaninskih advokata.
Malo, po malo, „Banat seme” je steklo vlasništvo u IPOK-u od 70,89 odsto. To je zvanično u spisima utvrdio Trgovinski sud u Zrenjaninu 30. jula 2009. godine. Mesec dana kasnije obustavljen je postupak stečaja, da bi u decembru iste godine bile pokrenute tužbe.
– Reč je o platama koje su radnici IPOK-a zaradili, a nisu im isplaćene u periodu od tri godine pre uvođenja prvog stečaja, odnosno od 2003. do 2006. godine” – precizira Rankov.
Aprila 2011. godine, ponovo je u IPOK-u uveden stečaj. Pokrenulo ga je Ministarstvo finansija zbog dugotrajne blokade. Trajao je do januara 2018. godine. Ta činjenica uticala je na dužinu spora za naplatu zaostalih zarada. Rezultat je bio da su svi ostali sudski procesi bili u fazi mirovanja, dok stečajni postupak nije okončan.
OD NEMILA DO NEDRAGA
Troškovi stečaja za tih šest godina iznosili su 27,2 miliona dinara. Od prodaje imovine i opreme, zaliha, zakupa i kamata, na računu fabrike prikupilo se 1,14 milijardi dinara. Najviše novca se slilo od prodaje fabrike pančevačkom „Almeksu”, koji ju je platio 954,2 miliona dinara. Deobom su najveću sumu dobili razlučni poverioci (932,5 miliona) i oni prvog reda (45,3 miliona). Poveriocima trećeg reda, gde je bilo najviše bivših radnika, podeljeno je 9,3 miliona dinara (svakom po 1,37 odsto od potraživanja).
Sudski troškovi iznosili su 11,7 miliona, nagrade i naknade stečajnom upravniku 16,2 miliona, dok su operativni troškovi stečajnog postupka za šest godina dostigli cifru od 127,1 miliona dinara. Tek kada je završen drugi stečaj i kada su u završnoj deobi namireni poverioci, sporovi su mogli da se nastave.
– U traženju pravde prošli smo sve sudske nivoe. Svi redom su u početku odbacivali tužbe. Kada smo na kraju stigli do Ustavnog suda, došlo je do prekretnice. Njegova odluka je prva koja je u korist radnika, konačna je i obavezujuća. Ustavni sud je, što ne radi često, naložio sudovima kako treba da izgledaju njihove odluke i oni su to prihvatili. Znali smo da su zakon i pravda na našoj strani – ističe advokat Rankov.
