Opredeljenjem da izučavamo neku oblast, verujemo da će nam to postati i profesionalni poziv. Ali, često ne biva tako. Kada završite srpski jezik i književnost, umesto za katedru, ili u biblioteku, život ume, neočekivano, da vas postavi na neko sasvim drugo mesto. Ono što ostaje jeste ljubav prema pisanoj zaostavštini, stvaralaštvu i umetnosti.
Ovim rečima bi se mogao opisati i put naše nekadašnje sugrađanke Vladislave Ivković Petrović. Njena majka, Nadežda, Banaćanka rodom iz Novog Miloševa, predavala je srpski. Otac Mišo, Hercegovac poreklom sa Bijele Rudine, bio je profesor fizičkog vaspitanja. Penziju je dočekao kao sekretar Saveza za školski sport u Zrenjaninu. Vladislava je detinjstvo provela u Sečnju gde je završila Osnovnu školu „Aleksa Šantić” u kojoj su njeni roditelji predavali.
Kako je ispričala, uvek se isticala bojom glasa i izvanrednom dikcijom što ju je usmeravalo ka recitovanju, takmičenjima i pobedama. Veli da je „živa reč” bila njen put i ljubav. Počela je u KUD-u „Vlado Tomanović” gde se na koncertima latila mikrofona. Dolaskom u Zrenjanin i Gimnaziju „Koča Kolarov”, otkrila je da je privlači i gluma. Ubrzo je postala član Dramske radionice „Centar” i u ono vreme, polovinom 80-tih, pohađala časove glume kod profesora Vladimira Jeftovića. Upisali ste srpski jezik na novosadskom Filozofskom fakultetu. Šta se nakon toga dešavalo?
– Gluma je, pred pitanjem: šta dalje, na samom početku studija, otišla u drugi plan. Najpre sam počela da radim honorarno kao spikerka-voditeljka, kako se to nekad zvalo, na TV Novi Sad. Primljeno je nas desetak od stotinu prijavljenih. Nažalost, posle par godina, prekinula sam posao jer su počele teške 90-e.
Odlučila sam da odem na Kipar. Čekala sam „bolja vremena”. Vratila sam se u Zrenjanin posle tri godine. Udala sam se, rodila sina, dovršila „ostatke” fakulteta i verovala da je to – to. Karijeru ste započeli u medijima. Po čemu pamtite to vreme?
– U tadašnji NIRDJP „Zrenjanin” došla sam 2004, tačnije u radio, gde sam provela divne godine, do zatvaranja 2015. Lični pečat je „Bečkerečki bircuz” koji sam radila, i koji ću uvek nositi u srcu. Svake srede uveče, smenjivali su se stihovi kultnih, ali i manje znanih pisaca uz ambijentalnu ili tamburašku muziku.
Autorska emisija „Ulicom zvanom Vreme” nastala je u želji da sačuvam razmišljanja o sopstvenom okruženju, kroz radijske minijature koje su se najčešće odnosile na grad, vreme, ulice i poznate ljude u njemu.
Odlaskom u Austriju, i spoznajom koliko je upravo naših sugrađana i zemljaka živelo i školovalo se ovde, nastavila sam da pišem. Pripremam poseban deo, po istom motivu, a koji se odnosi na Beč i naše ljude koji su, kroz vekove, stvarali u njemu. Nametnute životne okolnosti uticale su i na nastavak Vašeg obrazovanja?
– Nikad nisam bila „mirna”. Uvek sam razmišljala šta dalje? Na radiju sam bila angažovana i na projektima prekogranične saradnje. Pošto ne volim da radim nešto u čemu nisam stručna, završila sam školu. Postala sam licencirani prodžekt menadžer (IPMA). Napisala sam mnogo projekata, ali sam dva uspela i da izvedem do kraja. Prvi je za Savez za školski sport, a drugi za radio koji je meni bio izuzetno važan.
Ostavši bez posla, jer nije došlo do privatizacije radija, nisam se predala. Sa porodicom sam otišla u Austriju 2016. godine. Posle nimalo lakog perioda prilagođavanja životu u Beču, potpuno novom okruženju, ljudima, kulturi, jeziku i okolnostima, uvidela sam da se „vraćam na početak priče”, na moje srednjoškolsko zvanje organizatora kulturnih aktivnosti. Ovog puta, sa puno više iskustva i stručnog znanja, dajem novi smisao svom životu. Nedavno ste osnovali Udruženje građana ili kako se to u Austriji kaže – Kulturferajn „EDU-KULT-ART’’.
– Organizator kulturnih aktivnosti i prodžekt menadžer su se udružili u meni i postavili me, valjda, tamo gde treba u odnosu na nove okolnosti. Pokrenula sam udruženje sa jednom sjajnom ekipom entuzijasta. Glavna ideja je saradnja, očuvanje i prezentovanje različitog stvaralaštva naših ljudi u rasejanju. Osnovana je pevačka grupa „Suncokreti”, a pre dva meseca počeli smo projekat „Mostovi kulture Evrope” sa ciljem podsticaja, promocije, razvoja i očuvanja naše baštine u dijaspori. Ideja je povezivanje umetnika i uopšte stvaralaca, ali ne da ostanemo u granicama Austrije, nego nam je Evropa cilj. Tragedija u Novom Sadu pokrenula je studentske proteste. Vi i Vaša porodica pružili ste im podršku u Beču.
– Ko me zna, zna da sam uvek evropski i demokratski orijentisana. Kao neko ko dobro poznaje političku situaciju kod nas i u EU, kao i značaj informacija koje evropske institucije nemaju, verujem da su biciklisti skrenuli pažnju na nas i probleme sa kojima se susrećemo.
Studenti su pokrenuli u svima nama osećaj da smo ipak vredni i dostojni nekih zaboravljenih civilizacijskih tekovina, a koje su marginalizovane u prethodnoj deceniji. Nekada sam se borila za njih, a danas moj sin sa svojim kolegama nastavlja taj put. Moja je obaveza da budem uz njega, to jest uz studente.
Naš dom je uvek otvoren za one koji nose poruku tolerancije i mira u borbi za sopstvena prava i bolju budućnost naše zemlje.
