Zrenjanin je jedan od retkih gradova koji se može pohvaliti brojnim sportskim dešavanjima. Izdvajaju se prolećni maraton (42) i jesenji polumaraton (21 kilometar). Svoju uličnu trku ima i Ečka. Iz godine u godinu, ove manifestacije okupljaju sve više učesnika – od profesionalaca do rekreativaca, od mališana do veterana.
Naša dugoprugašica Jovana Stelkić, trenutna prvakinja države i pobednica ovogodišnjeg „Zrenjaninskog maratona” pored sportske karijere ima mnogo čime da se podiči. Išla je u Osnovnu školu „2. oktobar”, potom i u Zrenjaninsku gimnaziju. Osnovne i master studije molekularne biologije završila je na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF) u Novom Sadu. Na katedri za biohemiju pomenutog univerziteta pohađala je doktorske studije, koje je, usled životnih obaveza, obustavila. Kako gledate na ovakav način promocije sporta u Zrenjaninu?
– Trčanje je najmasovnija sportsko-rekreativna aktivnost u svetu, ali i kod nas. Ovoj ekspanziji najviše su doprinele upravo ulične trke, koje se organizuju u sve više gradova. Ove manifestacije opstaju najpre zbog rekreativaca. Godine, iskustvo i utreniranost su relativni pojmovi. Svi smo učesnici bez obzira na rezultate. U tome leži lepota trčanja, jer svako od nas može da se oseća kao pobednik i teži da bude bolja verzija sebe. Kada jedan grad poput Zrenjanina ima tri ulične trke, od Ečanske „petice” do maratona, to svakako predstavlja bogatstvo. Može imati samo pozitivan efekat na širenje ideje o značaju kretanja kada je u pitanju zdravlje duha i tela. Šta biste poručili onima koji žele da se okušaju?
– Kada neko odluči da učestvuje na nekoj od trka pre svega treba da odredi realan, ali uzbuđujuć cilj i izdvoji vreme za pripreme. Trebalo bi da budu postepene kako bi se izbegle povrede. Definisanje ciljeva nam pomaže da budemo istrajni. Dobro je i pridružiti se lokalnim klubovima, kako zbog razmene ideja, tako i zbog motivacije. Odabir dobrog trenera je podjednako važan. Pored toga, trkači moraju sami da osluškuju svoje telo, što vremenom postaje sve lakše. Cilj rekreativnog trčanja je zdrav stil života dugoročno. Stoga i pristup mora biti u skladu sa tim. Bavili ste se biciklizmom i sedam puta bili državna prvakinja u različitim disciplinama i u duatlonu. Po čemu pamtite taj period?
– Bila sam reprezentativka i članica Hrvatskog profesionalnog tima. Takmičila sam se u regionu i na trkama svetskog kupa. Često sam bila na postolju, ali najviše cenim istrajnost i snagu koju mi je biciklizam dao. Počela sam da trenirm već kao seniorka u 23. godini, u teškom periodu života. Naučio me je da bolje upoznam sebe i svesno rukovodim svojim životom. S nestankom slobode, usled tuđih očekivanja kada su u pitanju moji rezultati, nestala je i strast prema ovom sportu. Kako ste počeli da trčite velike i zahtevne discipline?
– Nakon biciklizma nastavila sam da trčkaram bez takmičarskih ambicija. Kretanje mi je bilo lek. Kad su došla deca i doktorske studije vremena je bilo manje. Trudila sam se da sve obavljam van prevoza, jer slobodu pokreta nisam htela da žrtvujem. U junu 2021, usred jednog teškog perioda, setila sam se koliko mi je sport značio. Ponovo sam počela da trčim i od tada nisam stala (osim krajem trudnoće 2023). Na trke sam krenula zahvaljujući prijateljima, Bojanu i Mirijam Jocić iz AK „Bečej”. Maraton mi je bio prirodan izbor, jer su i biciklističke trke trajale dva do tri sata. Imam predispozicije za duge distance i želja mi je da se oprobam na ultramaratonima. Šta smatrate najvećim uspehom?
– Za mene je najveći uspeh gajiti želju i ljubav, iz toga se mora izroditi nešto dobro. Često govorim svojoj deci: „Iskrena želja na istrajnom putu uz ispravnu misao donosi uspeh i sreću”. Na koji način se pripremate za takmičenja?
– Za maraton se spremam uglavnom 18 nedelja. To što samu sebe treniram mi je dodatni izazov i zadovoljstvo. Trčim svuda i svakog dana jer to volim, a telo mi je naučilo na aktivan odmor. Najviše mi prija da se krećem sama u prirodi. Pređem 120 do 150 kilometara nedeljno, u zavisnosti od faze priprema. Sve trase van maratona tretiram kao trening, jer on ne trpi kompromis, a i prija mi usredsređenost na jedan cilj. Za sve discipline u kojima ste dominirali potrebna je ozbiljna fizička, ali i mentalna snaga. Kako ih postižete?
– Kao što rekoh, kretanje je za mene sloboda. Svesno sam je u životu birala zanemarujući neke druge stvari, koje, po meni, nisu imale kvalitet vredan moje pažnje. Vremenom se adaptiramo na fizički napor, pomeramo granice i jačamo u svakom smislu. Zapravo, maraton ne mora biti težak i bolan. Potrebna je samo dobra priprema. Kako usklađujete privatni život sa brojnim obavezama?
– Većina mojih trenutnih obaveza su vezane za porodicu i blisko okruženje pa mi nije naporno. Jedini uslov je da trčim rano zbog čega ustajem između četiri i pet sati ujutru. Često spavam veoma malo i dešavalo se da duže trčim nego što mirujem, što svakako nije za pohvalu, ali tako je sa malom decom.
