U marketu gde redovno pazarim, još od početka decembra emituju instrumentalnu verziju one popularne novogodišnje dečje pesmice o zvončićima. Pročitala sam negde da takve arije otvaraju praznični potrošački apetit. Doduše, ja kupujem uvek samo „po spisku”, ali mi diskretno zveckanje ovih novogodišnjih zvončića stvarno izmami osmeh, čim uđem u radnju…
Promenile su se i TV reklame, sve su sad u novogodišnjem izdanju. Ima i ovakvih i onakvih, neke su uspešnije, neke ne toliko, ne pogađaju baš sve tamo gde ciljaju, ali evo jedne koja me je posebno „ubila u pojam”: „Lepota praznika nije u hrani, nego u užitku deljenja iste!” – poručuje jedan od najvećih market-lanaca koji posluje u Srbiji. Čuj – „deljenja iste!” Čim to čujem, u mislima se odmah nađem u sudskoj auli, u glavi mi se nanižu asocijacije na takse, paragrafe, sankcije – ne zato što je praznično deljenje hrane zabranjeno, nego zato što „deljenje iste” dolazi iz krutog i nezgrapnog administrativnog stila, koji nikako ne pripada obrascima dobrog pisanja. Ne samo da ubija poetičnost, nego i dobro raspoloženje. Kako je uopšte autoru reklame moglo pasti na pamet da se, u novogodišnjoj poruci potrošačima, osloni na takav izraz?!
A nije ta reklama „na slepo” došla na TV ekrane. Pre emitovanja morale su je čuti marketing-kolege, mali i veći šefovi, neki advertajzing direktor stavio je svoj potpis na odluku da se ona pusti u javnost, o uloženom novcu da i ne govorimo. Svi su oni valjda i školovani za posao koji rade – zar je moguće da „deljenje iste” nikome nije zaparalo uši?!
Vidim da je krenula akcija za spasavanje srpskog jezika od ubrznog propadanja usled opšte nebrige i nemara, uključile su se i pojedine TV kuće… „Kako u debelo uho zabosti nežnu reč” – viče Majakovski… Teško će to ići. Uši su nam, izgleda, sasvim otvrdnule. U svakom pogledu.
