Brano Bašić je kao dečak tokom Drugog svetskog rata odveden u dom za nezbrinutu decu, a njegova porodica ostala je u selu Bašić kod Zvornika. Mlađi brat Boro, koji je kasnije živeo u Elemiru, upoznao ga je tokom šezdesetih godina prošlog veka
Jednog aprilskog popodneva naš sugrađanin Vladimir Eremić obavestio nas je da mu je iz Australije u goste došao deda stric Brano Bašić da bi, nakon 47 godina, video svog brata Boru koji je teško bolestan. Kako je rekao, žele da deki Bori ispune najveću želju – da ponovo zagrli svog starijeg brata. Dogovor je bio da se nađemo u centru grada, gde su me sačekali Vladimir, njegov mlađi brat Zoran, majka Slavica i Brano.
Priču je započeo Vladimir, jer Brano slabo govori srpski jezik. Za vreme Drugog svetskog rata, u selu Bašić nadomak Zvornika (Republika Srpska) jednogodišnjem Branu izgubio se svaki trag. Kuće su gorele, a meštani pokušavali da se sklone na bezbedno mesto. U panici i haosu, dečak je odveden, po pretpostavci porodice, volovskim kolima u nepoznatom pravcu. Njegova majka sa još troje dece, takođe je napustila selo.
Po završetku rata, Branova porodica se vratila u Bašiće, a majka je bezuspešno tragala za svojim sinom. Nekoliko godina kasnije (1941. godine) rođen je Boro. Prema Vladimirovim rečima, deda Boro je odrastao sa saznanjem da njegova majka pati za starijim sinom za kojeg su, putem Crvenog krsta šezdesetih godina prošlog veka, saznali da živi u Hrvatskoj. Detinjstvo je proveo u tamošnjem domu za nezbrinutu decu, srednju školu je završio u Apatinu, a fakultet u Novom Sadu.
ZNAK PREPOZNAVANjA
– Moj deda stric je bio mladić kada je prababa stupila u kontakt sa njim. Dogovorili su se da dođe u selo. Majka, braća i sestre su ga čekali u Zvorniku na železničkoj stanici, a znak prepoznavanja bio je kofer u desnoj ruci, a kišobran u levoj. On se nije dugo zadržao kod njih. Odlučio je da živi u Rumi, njegova porodica se preselila u Elemir, ali su ostali u kontaktu – navodi Eremić.
Brano dodaje da se seća upoznavanja sa porodicom u Zvorniku.
– Nisam imao nikakav osećaj kada sam ih ugledao. Morate da razumete moj način života. Odrastao sam kao siroče i nikada nisam osetio majčinsku ljubav. Taj osećaj me prati celog života. Zato sam i nastavio svojim putem. U Rumi sam se oženio i dobio dva sina. Tamo sam radio kao finansijski direktor u fabrici obuće „Fruška gora”, supruga je bila frizerka. Potom smo se, sedamdesetih godina prošlog veka, preselili u Australiju, kako bismo obezbedili bolji život – objašnjava Brano Bašić, koji živi u Kernsu.
Vladimir je rekao da su Boro i Brano bili u kontaktu preko prijatelja koji je, takođe živeo u Australiji. Pošto je prabaka sve vreme tugovala za sinom, Brano joj je obezbedio avionsku kartu da mu dođe u posetu. Ona je 1977. godine otputovala u Australiju i tamo je provela pola godine. To je bio poslednji put da ga je videla, jer je preminula po povratku u Elemir, kaže praunuk Vladimir. On navodi da su se potom Boro i Brano slabije čuli i vremenom izgubili kontakt.
„POVEZALI” SE PUTEM INTERNETA
– Nismo znali ni da li je živ. Kasnije smo mi stupili u kontakt sa njegovim sinom Marinom. On je 1991. godine bio kod nas. Tada nam je rekao da je Brano živ i zdrav. Onda se ponovo nismo čuli. Tada nije tehnika bila razvijena kao sada. Pre nekoliko godina smo se putem interneta „povezali”. Krajem marta sam ga obavestio da je dedi loše i da bi bilo lepo da Brano dođe da se vide još jednom – ističe naš sagovornik.
Na pitanje kako je deda Boro reagovao kada je ugledao brata, Vladimir kaže da je deka ležao u krevetu i da je Brano prišao i da su se zagrlili. Kroz smeh je dodao da je jedan vikao na engleskom, drugi na srpskom od radosti i da su taj trenutak ovekovečile i kamere.
Šta ste osetili kada ste ponovo ugledali brata, upitala sam Branu na engleskom.
– Nisam osetio ljubav. Bio sam srećan, naravno, što sam ga video. Bilo mi je mnogo žao što je bolestan i osećao sam se loše. Kada sam ga poljubio, njegove oči su zasuzile. Rekao mi je, ti si moje oči i onda smo se zagrlili. Stalno sam zavirivao u sobu da vidim kako mu je i govorio sam mu brale. Bio je to čudan osećaj za mene – iskren je Brano Bašić.
Deka Bora je preminuo dva meseca kasnije, a zahvaljujući kćerki i unucima, ispunila mu se velika želja.
LJUDI SU TUŽNI I ZABRINUTI
– Zrenjanin je kultura, svaka zgrada može da ti ispriča neku priču. Sviđa mi se arhitektura. Ono što sam primetio je da su ljudi ovde tužni i zabrinuti. Možda ne vide budućnost. To mi se ne sviđa, volim da vidim da se ljudi smeju – utisci su Brana Bašića, penzionera i instruktora plesa.
