O Milici Petrov, sugrađanki iz Jaše Tomića oboleloj od multiple skleroze koja se godinama suočavala sa diskriminacijom poslodavaca, list „Zrenjanin” je pisao pre osam godina. Kako kaže i sada je „dan u njenim cipelama” veoma težak, i to ne samo zbog nemogućnosti zapošljavanja. Pričajući o tome, Milica Petrov govori u ime svih osoba sa invaliditetom (OSI), koji, kako ističe, čine 10 odsto stanovništva naše zemlje.
NEMA ZAPOSLENJA ZA STALNO
Poslednjih 16 godina Milica živi sa dijagnozom multiple skleroze i hoda uz pomoć štaka. Završila je prvi stepen pravnog fakulteta i prema rešenju Nacionalne službe za zapošljavanje može da obavlja lakše i srednje složene administrativne poslove. U poslednjih desetak godina ona je bila angažovana kod više različitih poslodavaca, ali nigde nije dobila stalno zaposlenje.
– Volontirala sam u Plućnoj bolnici, zatim sam radila kao dispečerka taksi službe, pa u osiguravajućem društvu, potom u administraciji pekare, zatim u supermarketu. Tamo sam morala da popunjavam rafove i radim sve ostale poslove. Prvi šef mi je rekao da kao osoba sa invaliditetom mogu svakih sat vremena da se odmorim. Tada mi je bilo bolje tako da nisam to toliko koristila. Onda me je novi šef prijavio kao običnog radnika. Posle sam trpela mobing. Radila sam i u jednoj knjigovodstvenoj agenciji. Stalni posao nikada nisam imala – kaže Milica Petrov. Trenutno radi kao pripravnica u Osnovnom sudu u Zrenjaninu, a za kolege kaže da su fini i puni razumevanja.
Prema Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, obaveza je svakog poslodavca koji ima najmanje 20 zaposlenih da u radnom odnosu ima određeni broj osoba sa invaliditetom, a poslodavac koji to ne uradi dužan je da uplati iznos od 50 odsto prosečne zarade po zaposlenom. Naša sagovornica tvrdi da firme radije plaćaju penale.
NE ZAPUSTITI DRUŠTVENI ŽIVOT
Oboleli od multiple skleroze ali i sve OSI trebalo bi da rade i da se druže, međusobno i sa drugima, a ne da sede u svoja četiri zida, napominje Milica Petrov. Ipak, objašnjava da se na našim ulicama retko mogu videti osobe sa invaliditetom budući da su nezamislive prepreke sa kojima se teško pokretljive osobe suočavaju. I sama je nekoliko meseci bila u kolicima.
– Asfalt je često neravan i loše izbetoniran. U banji Rusandi ima toliko rupa da su mi se zaglavila kolica! Gradski prevoz, većina institucija između ostalih i sud, nemaju odgovarajuće rampe, spust treba da bude blag, a stepenice moraju imati gelender – objašnjava Milica.
U nekim gradovima osobama sa invaliditetom dostupni su personalni asistenti, međutim naša sagovornica kaže da ovu ulogu jedino obavljaju njeni roditelji. Svakog dana od Jaše Tomića do Zrenjanina vozi je otac. Priznaje da ne voli da joj drugi pomažu, ali da prihvata asistenciju kada nešto ne može da uradi. Takođe ističe da sažaljenje ne vredi, niti je sama sklona tome.
– Nekad ne znam odakle mi volje, ali naučila sam da se stalno šalim kako bih opstala i uvek kažem da je dobro i da mogu, jer ako pričam o bolesti svi beže! Ili kada vide da vam nešto fali, često kažu: jadna moja. Međutim, nečiji drugi i moj osećaj ne moraju biti isti. Normalno da i sama nekada zaplačem, ali svima je tako – smatra Milica Petrov.
NEMA ORGANIZOVANE PERSONALNE ASISTENCIJE
Personalni asistenti podržavaju osobe sa invaliditetom u domaćinstvu, pri odlasku u prodavnicu, kod lekara itd. Oni su njihova produžena ruka – navodi Nenad Krbavac, predsednik Udruženja paraplegičara Banata. – Ne mogu sa sigurnošću reći o postojanju ovih usluga u gradu, ali koliko znam, nijedan od naših članova nema personalnog asistenta. U drugim gradovima Srbije postoje neki vidovi personalne asistencije – kaže on i dodaje da je, što se tiče pristupačnosti objekata u gradu, situacija nešto bolja nego ranije. – Problemi često nisu ni finansijske prirode nego se tiču i nabavljanja različitih dozvola za izgradnju rampi. Osim toga, treba voditi računa i o ivičnjacima, pragovima, liftovima, zatim da vrata budu dovoljno široka.
