Sunčev rad
Piše: Ljiljana Bailović
I eto – odbeglo nam je Sunce u Australiju. Ostavilo nam samo svoje iskošene odbleske da nas zavaravaju do narednog proleća. Pri poslednjem velikom mešanju karata, kad su Zmljini polovi promenili mesta – uz veliki tutanj i pometnju – ove krajeve je zapalo da imaju četiri godišnja doba i čežnju za Suncem.
To sa čežnjom – hajde-de, ali su i troškovi veći kad nema sunca. Izračunali su ekonomisti koliko više para, energije i raznih dobara treba ljudima, i državama, za opstanak u zimskim uslovima, dok topla klima obezbeđuje permanentnu uštedu…
Uostalom, četiri orijentirne tačke bile su dovoljne da se začnu prve civilizacije: dve vremenske i dve prostorne. Vremenski orijentiri od kojih je sve počelo, jesu rođenje i smrt (kao razmeđa svakog postojanja), a prostorni Mesec i Sunce (u dnevnom i u godišnjem ritmu). Mesec je svuda jednako mističan, a sunce je, čini mi se, možda još važnije tamo gde ga manje ima…
Doduše, sa Nikolom Teslom sve se to dosta promenilo: otkada je on „izmislio” 20. vek, sijalice skoro da su postale važnije od sunca. Ali, to je druga priča, u kojoj je, na kraju, noć izgubila tajnu, a dobila glamur. I postala spektakularna. Sad smo već dogurali dotle da – ako ne možeš život da pretvoriš u spektakl, onda kao da i ne postojiš…
U svakom slučaju, u narednih šest meseci moraćemo sami da proizvedemo (i platimo) energiju koju nam, inače, Sunce poklanja onako, za džabe. Dok ne dođe vreme da se iz Australije vrati nama i probudi sve što je živo…