Vidim, osvanula su poređenja na društvenim mrežama kako je Ceca napunila novi trg na „Danima piva”, dok je na koncertu Filharmonije ostao poluprazan.Ali, nije fer. Ima li Filharmonija onakvo poprsje? Nema. Zavrće li Filharmonija majicu tako da se vidi pupak? Ne zavrće. A i slabo, brate, ide pivo uz Štrausa (pri čemu je Štraus sasvim blizu donje granice popustljivosti jednog filharmonijskog repertoara). Pa, šta onda hoćete? Razlika je drastična, nema šta tu da se priča. Ili, što bi rekla Ceca: šta reći, a ostati priseban!
Što se mene tiče, ovi jubilarni, 30. „Dani piva” ostaće upamćeni – ne po Filharmoniji, ne čak ni po Ceci, nego po tome kako je složen program: red Filharmonija, red Ceca, vrlo simbolično za ovo razroko vreme u kojem živimo. Možda bih dodala da je tu falila još žena s bradom, ali otkad je na Evrosongu pobedila Končita, to ne bi bio korektan govor (a i poprimilo bi ko zna kakvu konotaciju, što ne želim, jer iskreno podržavam i rodnu i transordnu ravnopravnost).
Dakle, stali smo kod Cece. Na stranu moja malenkost (koga je briga šta ja smatram), za većinu (ovu ili onu, ovako ili onako), ovogodišnji “Dani piva” pamtiće se po Ceci. U šta niko, od početka, nije ni sumnjao. Srećom, spomenik na Trgu slobode nije srušen, a izgleda da je postojala i takva bojazan – da konjanik može popustiti ako se na njega popne publika, jer se cela vertikala drži samo na dve konjske noge – te je na vreme, pre koncerta, opkoljen zaštitnom ogradom. Što ne bi bila nikakva prepreka da je postojalo ludilo takve vrste. Ali nije. I sve se, hvala bogu, lepo završilo. A ja mnogo volim kad stvar ima srećan kraj.
Mada, možda je ovo tek početak. Ljiljana Bailović
