To je ta šema: predsednik izađe pred kamere, demonstrira preteću odlučnost, izvede nekoliko dramatičnih zaokreta, baci magiju samoiskrenosti, oštro odgovori na prozivke za koje ni ne znaš da su postojale, sve obilato začini značajnim rezultatima sopstvene marljivosti i moj komšija Bane odmah se umiri, dopadne mu se utisak da su sve stvari stavljene na svoje mesto.
Ali, magija je ispoljila znake zamora. Počela je da preskače. „Drugi pik prvog pika“ epidemije se odužio, nove brojke su u stalnom porastu, stare su postale sumnjive, mere očiti ne gađaju tamo gde treba, sve su maske spale. Nije pomoglo ni kad je „lupio rukom o sto“, ni što je rekao bobu da je bob, a popu da je pop, nije bilo dovoljno. Prvo studenti, onda ni neki drugi građani nisu više želeli da slušaju, ugasili su televizore i izašli na ulice.
Tu je usledio master-obrt: među demonstrante su pušteni jurišnici i sirota (čvrsto oklopljena) policija je celu noć morala da se obračunava sa njima. Sutradan, kada se razišla teška magla od suzavca i dimnih bombi, na trenutak je izgledalo da je predsednik, te noći, preoteo i proteste. Na juriš. Izbore je svakako već bio dobio, a sad eto i postizborne proteste.
Ali nije. Na trgovima se i dalje okupljaju raznorodni demonstranti, a i raznorodni jurišnici. Ima analitičara koji vide da su svi oni deo nemuštog procesa u kome se, kao svuda na zemaljskom šaru, stvara novi svet. Svet posle korone. Ili sa koronom. Već se nazire da on neće biti bolji od onog koji smo imali. Biće uplašen, stešnjen, besan, neizvestan, u stalnoj iznudici i prilično neobrazovan. Ovi mladi ljudi na trgovima možda su predstavnici poslednjih generacija iz redovnog školovanja. Kakvog-takvog. Već od jeseni škola će, od prvog razreda osnovne do postidiplomaca, biti „preko televizora“, pa kako se ko snađe u pokidanom sistemu. Što, može biti, i neće biti posebno važno. Važno će biti održati egzistenciju.
Ceo stari svet (ne samo ovo naše malo parče), naslućuje se to na svim poljima, drži se još samo na preostalom prividu.
