Ljudi koji su daleko od zavičaja često se sa setom prisećaju rodnog grada, porodice, prijatelja… Nostalgično opisuju mesta kojih više nema, a koja su ostala samo u ličnim pričama, predmetima, starim, prašnjavim knjigama, pismima, na fotografijama ili slikama…
Neretko, oni žele da svoje uspomene otrgnu od zaborava i da ih pohrane i sačuvaju za buduće generacije. Upravo ovom mišlju vodio se naš nekadašnji sugrađanin Tibor Bence koji danas živi i radi u Minhenu, ali kad god može, sa radošću dolazi u rodni grad.
Tibor Bence rođen je 1. maja 1939. godine u Petrovgradu (Zrenjanin). Tu je završio gimnaziju (mađarsko odeljenje), a diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Već pedeset godina živi i radi u Nemačkoj. Dugi niz godina se u slobodno vreme bavi skulpturom i slikarstvom. Svojim sugrađanima želi da kroz ovu priču pokloni nekoliko slika, koje će njegove vršnjake podsetiti na davno prošlo vreme, a mlade da vide kakao je njihov grad nekada izgledao.
– Slike koje su pred vama poklanjam onima koji će motive prepoznati. U istom momentu, uplašio sam se da mogu da nabrojim samo nekoliko njih koji se sećaju naše mladosti. Kao svi pravi seniori, patim što današnja slika Zrenjanina i Begeja nije ista, što je ostala samo u sećanjima – kazao je Tibor Bence i dodao da slavno ime njegove porodice u Zrenjaninu nije njegova zasluga.
– Pripada trima generacijama predaka i ljudima koji su danonoćno radili, gradili i stvarali ime i kvalitet po kojem je „Bence i sin” bio poznat kao fabrika nameštaja. Mogli su da obezbede posao za 200 radnika. Ali, danas više to malo ko pamti – nostalgičan je naš sagovornik.
Tibor na svojim slikama predstavlja motive iz grada na obalama Begeja onako kako ih on pamti. Tako oživljava stari, srušeni „Ajfelov most”, palatu Dunđerskih, Pinovu vilu, Pivaru po kojoj je Zrenjanin bio poznat i čuven van lokalnih okvira, kao i druge simbole grada u srcu Banata. Bence najčešće koristi tehniku akvarel, a nisu mu strani ni drugi slikarski izrazi.
Dominiraju reka i čuveni Brankovan koji nije bio samo kupalište i mesto za trening plivača i vaterpolista koji su bili vodeći u državi pedesetih godina prošlog veka. Brankovan je bio i sastajalište svih generacija u letnjem periodu, mesto nadomak centra grada gde je svako dolazio i odlazio kako je hteo. Želja Tibora Bencea je da se tri jezera u centru grada privedu nameni pa da i nove generacije dobiju svoj Brankovan.
– Brankovan je bio život. Stariji su tu igrali preferans, mladi se kupali, igrali mali fudbal, na betoniranom platou igrao se tenis – ručno, bez reketa, a lopte su bile, od silnog igranja, potpuno bez filca, kao da su gumene… Iz bogate zbirke svojih radova iz tog doba, mislim da bi čitaoce lista „Zrenjanin” zaintrigiralo kako su obala Begeja i zgrade, fabrike na priobalju tada izgledale, iz ruke i oka onoga ko je to umeo na svoj način da naslika, da se ne zaboravi – poručuje Tibor Bence.
