Simpatije je pobrao ulogom Race u filmu „Mi nismo anđeli” iz 1992. kada je bio student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Iz perioda 90-ih prošlog veka ostao je zapažen u TV seriji „Otvorena vrata” i ratnoj drami Srđana Dragojevića „Lepa sela, lepo gore” kada njegova karijera kreće uzlaznom putanjom. Danas, trideset godina kasnije, glumac Bojan Žirović, naš nekadašnji sugrađanin, ne prestaje da osvaja. Suvereno vlada svim žanrovima na „daskama koje život znače”, ali mu ne manjka samopouzdanja ni pred kamerama. Ulogama pristupa profesionalno, odgovorno i sa puno ljubavi, gradeći likove, čak i one najteže, na jedinstven način, dajući im prepoznatljiv, lični pečat. Nisu ga zaobišli ni najgledaniji projekti: „Močvara”, „Tajkun”, „Vere i zavere”, „Bićemo prvaci sveta”, „Šavovi”, „Montevideo, Bog te video”, gde je odigrao plejadu različitih likova i dokazao da je glumac za koga ne postoje prepreke. Bojan Žirović, koji od novembra 2019. radi i kao saradnik u nastavi na predmetu gluma na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, za naš list govori o najnovijim ostvarenjima, situaciji u kulturi, kao i o tome šta ga vezuje za rodno mesto.
Foto: Dušan Đorđević – ,,Atelje 212,,
Film Predraga Antonijevića „Dara iz Jasenovca” nedavno je imao televizijsku premijeru. Publika je imala priliku da vidi jedno ovakvo ostvarenje u kojem su prikazana stradanja srpskog naroda na prostorima NDH.
– Mnogo se piše i govori o „Dari” ovih dana i kao član ekipe sa velikim interesovanjem to pratim. Drago mi je da sam učestvovao. Teško je bilo pripremati se u smislu istraživanja i razumevanja svega što se tu desilo. I prihvatiti da to u nekom smislu i ne može da se razume. Sa druge strane, slušao sam neka jako zanimljiva predavanja, dosta toga saznao i poželeo da nekad odem tamo. Ceo autorski tim bio je izuzetno posvećen projektu u svakom aspektu. To se osećalo na snimanju i to nas je sve motivisalo.
U seriji reditelja Miodraga Ćertića, „Kaljave gume”, koja se emitovala na RTS-u igrali ste sina glavne junakinje Vesne, koju je glumila maestralna Gorica Popović. Kako ste se snašli na ovom terenu?
– U seriji igram Stefana. „Kaljave gume” je motiv iz jedne popularne kantri pesme gde junak poziva izabranicu na prelepo i jedinstveno mesto, ali da bi stigli tamo, moraju da ukaljaju gume na novom kamionetu. Tako i u seriji Vesna ne odustaje da traži sreću u životu uprkos poznim godinama i raznim preprekama, od kojih moj lik predstavlja ponajveću. Sa Goricom igram godinama i to je uvek veliko zadovoljstvo.
Foto: Milan Đakov – RTS
Serije „Močvara”, „Koreni”, „Senke nad Balkanom”, „Žigosani u reketu” bave se ozbiljnim društvenim, političkim i drugim temama. Koja od uloga Vam je bila najveći izazov?
– Serijski program u Srbiji je u velikoj ekspanziji. To svakako predstavlja zadovoljstvo svima nama koji smo na bilo koji način uključeni u proizvodnju. Čini mi se da kvantitet prati i kvalitet pa se nadam da i publika takođe uživa. Ne mali broj serija i filmova otvorio je bitne društvene teme i verujem da je to važno. U poslednje vreme dobijam zanimljive uloge pa me svaki novi izazov raduje.
Sarađivali ste sa Olegom Novkovićem, Draganom Bjelogrlićem, Goranom Šušljikom i mnogim drugim režiserima/producentima. U kojoj meri su pomerili granice domaćeg serijskog programa i približili ih svetskim standardima?
– Uspeh ili neuspeh nekog projekta zavisi od mnogo faktora. U poslednje vreme stvaraju se sve bolji uslovi za rad i nadam se da se koliko-toliko približavamo svetskim standardima. Kvalitetan zajednički rad tokom priprema i na setu ključan je za uspeh projekta. Sa svima koje ste nabrojali imao sam odličnu saradnju i radujem se svakom novom projektu sa njima.
Rodom ste iz Zrenjanina, gde ste završili osnovnu školu i Gimnaziju. Da li održavate kontakte sa ljudima iz našeg grada? Da li na plodnom banatskom podneblju pronalazite inspiraciju za građenje likova?
– Zrenjanin i Beograd su srećom blizu, tako da rado i često dolazim. Na svesnom, racionalnom planu najviše inspiracije, verovatno, crpim iz neposrednog okruženja, iz sredine gde provodim najviše vremena, ali na iracionalnom, nesvesnom planu, koji kako kažu predstavlja mnogo značajniji deo, nadahnuće dobijamo odakle smo potekli i gde smo se formirali.
Da li biste se odazvali pozivu Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” i bili gost na nekoj predstavi?
– Godinama sam u kontaktu sa kolegama iz zrenjaninskog Pozorišta, gledam predstave kad god mogu. Čast bi mi bila da, ako se steknu uslovi, odigram nešto sa odličnim zrenjaninskim ansamblom na jednoj od najlepših scena u Srbiji.
FOTO: Aleksandar Letić
Šta za Vas znači gluma? Zašto ste se opredelili upravo za taj poziv? Koliko Vam znače nagrade i kritike, između ostalih i nagrada Sterijinog pozorja?
– Čitao sam jednom u osnovnoj školi na nekoj priredbi. Onda me je u srednjoj profesorka Ljiljana Pinterić pozvala u recitatorsku sekciju. Potom jedna drugarica u dramsku i onda se već „zaraza” proširila i nešto se mnogo nisam ni pitao zašto? Ako biste me ipak pitali zašto (da se malo našalim) morali biste da imate neku terapijsku licencu, da se saglasimo oko cene seanse, pa da krenemo polako. Znače mi mnogo i nagrade i pohvale i aplauzi. Nagrade su stigle malo kasnije, kada sam postao svestan da mnogo faktora utiče da se neka uloga izdvoji.
Gde je u današnjem svetu granica komercijalnog i umetničkog? Da li je uopšte ima? Da li je narodu dosta jeftine i isprazne zabave?
– To je pitanje za milion dolara. Svi bi najviše voleli da umemo da napravimo predstavu/seriju/film za koju će publika rado da plaća karte, a mi da ostanemo veliki umetnici. Međutim, to teško uspeva. Jeftina i isprazna zabava je ipak zabava, a svima nam prija da se malo opustimo tako da ima nešto i do naroda, a ima dosta i do nas da učinimo sadržaj umetnički relevantnim, a privlačnim za gledanje. Trudim se da biram projekte koji ne isključuju nijedan od ta dva kriterijuma.
Šta Vas najviše inspiriše – pozorište, serije ili filmovi?
– Sve to zajedno, od prilike do prilike, a dodao bih još i rad ispred mikrofona u sinhronizacijama raznih vrsta. Tu baš uživam.
Otkako ste diplomirali 1994. na FDU u klasi prof. Arsenija Jovanovića, stalni ste član „Ateljea 212”, koje je od osnivanja bilo pozorište ispred svog vremena. Koliko se situacija u matičnom teatru promenila i kako uspeva da odoli svim izazovima?
– Sitacija u pozorištu najdrastičnije se menja kada se promeni upravnik. Nekad na bolje, nekad na gore. „Atelje 212” ima odličan ansambl koji jako dobro sarađuje. Svaki upravnik je srećom o ansamblu mnogo brinuo. Odolevamo zajedno i unutrašnjim i spoljašnjim izazovima. Ovih dana pripremamo komad Tene Štivičić „64”, u režiji Alise Stojanović, a premijera se očekuje u aprilu.
Foto: Igor Mandić – ,,Atelje 212″
Publici je poznato da ste osim pozorišnih, serijskih i filmskih uloga od 2003. angažovani na sinhronizaciji crtanih filmova. Prepoznaju li mališani vaš glas? Kako su vaša deca (njih petoro) reagovala kada su vas čula?
– To je divan posao. Ima svoje specifičnosti jer mora brzo da se reaguje i menja interpretacija, ali je odličan trening i jako je zabavno. Prepoznaju mi deca glas ponekad, ali je najinteresantnije bilo kada sam se javio jednoj prijateljici hodajući iza nje, a ona na tren pomislila da joj se obraća Optimus Prajm, jer je tih dana po ceo dan sa decom gledala „Transformerse”.
Korona virus je obeležio 2020. i uspeo na kratko da zatvori ustanove kulture koje su se i bez toga našle u teškoj situaciji. Kako na to gledate?
– Prilagođavamo se situaciji, poštujemo mere. Pripremamo nove predstave. Igramo koliko se može. Snimaće se dosta i ovog leta kako mi se čini. Teško je slobodnim umetnicima u svim oblastima i nadam se da će ovo što pre proći.
GLUMA KAO MARATON
Vaša bogata i uspešna karijera traje više od tri decenije. Kako iz današnje perspektive gledate na uloge i umetničku i kulturnu scenu Srbije?
– Hvala na komplimentima. Kao i svi poslovi i ovaj se sastoji iz uspona i padova. Kad smo ulazili u posao govorili su nam stariji da ga doživimo kao maraton. Ideja taktiziranja i strpljenja nije mi se tad činila naročito privlačno. Sada vidim da je to tako i da je uspeh trajati u ovom poslu. Među radnicima u kulturi spadamo u privilegovanu grupu. Kada slikari, muzičari, pisci, prevodioci budu počeli da žive bolje to će biti znak da se situacija u kulturi popravlja. Kakva je sada, pitanje je za njih.
Miroslava Malbaški
Foto: Igor Mandić i Dušan Đorđević – „Atelje 212”, Aleksandar Letić , Milan Đakov – RTS
FOTO: Aleksandar Letić
