Sparan 27. junski dan. Primiče se podne. Ispred jedne prodavnice građevinskog materijala zaustavlja se „audi 3” metalik plave boje. Dok očekujemo iz ovakvog automobila da izađe mlađi čovek, ne malo iznenađenje je pojava nekada vrlo prepoznatljivog lica. Neočekivan susret sa Aleksandrom Krestićem (94). Mnogi ga pamte kao direktora „Teromoelektrane”, koji je posebno obeležio period od 1953. do 1990. godine.
Raspoložen za razgovor, podsetio se zrenjaninskog „zlatno doba”, sedamdesetih godina prošlog veka.
TRI DECENIJE NA ČELU PREDUZEĆA
– Posle završene Srednje tehničke škole zaposlio sam se u „Termoelektrani”. Tu sam proveo gotovo ceo radni vek. Bio sam zaposlen prvo na poslovima tehničara, potom sam radio kao smenovođa. Dužnost generalnog direktora sam obavljao tridesetak godina. Bilo je to vreme velikog entuzijazma i ljubavi prema poslu. Sa srednjom stručnom spremom sam dobio poverenje za najsloženije radne zadatke, a uz rad sam završio i Višu tehničku školu u Zrenjaninu. Trudio sam se da radnike nikada ne izneverim – sa puno emocija i živim sećanjima kazuje vremešni sagovornik. Posebno ističe značaj u obnovi zemlje IPK „Servo Mihalja” u čijem sastavu je bila i „Termoelektrana”.
– Ne samo Kombinat, već Zrenjanin i ceo ovaj deo Banata bili su motor u razvoju nekadašnje zemlje. Sve je funkcionisalo besprekorno i sa puno dobre saradnje i kooperativnosti. Ako se samo prisetim da smo bez problema nabavljali oko 120.000 tona uglja za rad naših pogona i da nikada nijedan deo velikog Kombinata nije ostao uskraćen za električnu ili toplotunu energiju, najbolje govori o kakvoj je organizaciji reč – veli Krestić. U razgovoru dalje naglašava da je zrenjaninska TE-TO nastala i delom zbog reparacije štete iz Drugog svetskog rata. Slična termotoplana je u Alendrofu u Nemačkoj.
– Ponosan sam što sam radio u timu sjajnih stručnjaka koji su kasnije podigli i novu „Toplanu”, koja je na daleko višem tehnološkom nivou. Moram spomenuti Đulu Kiša i Spasu Milićevića, kao neposredne saradnike. Zatim, veliku podrušku lokalnih čelnika, kao i Nikole Kmezića, tadašnjeg predsednika Vlade Vojvodine, pa i Anta Markovića, premijera. Sa njima sam imao odlične kontakte – ističe Krestić. Podseća da je Zrenjanin sredinom sedamdesetih godina prošlog veka dobio cevovode i gradsko toplotino napajanje.DOMAĆI ZADATAK ZA DANAŠNJE ČELNIKE
– To su istorijski trenuci, a moj najznačajniji radni doprinos. Bio je to „lokalni domaći zadatak” tadašnjeg predsednika Opštine Mirka Čelara. Zavod za urbanizam je uložio milijardu i po dinara, a sve drugo oko toplovoda smo mi investirali. Zadatak je bio ostvaren. Zamislite da je jedan Bagljaš sa hiljadama novih stanova za tako kratak vremenski period dobio toplotnu energiju. Ljudi su radili bez prestanka i po 24 sata. Trud se isplatio – sa ponosom i puno zadovoljstva nastavlja besedu naš sagovornik koji je u to vreme dobio i najznačajnije državno priznanje, Orden rada sa srebrnim vencom.
– Raduju priznanja, ali mnogo važnija su dela koja ostaju. Šta je danas sa našim gradom i gde je zapelo? Posledice nisu jučerašnje. Naprotiv, ljudi koji su bili u vrhu nekih drušvenih i političkih prilika u poslednjih pedesetak godina o svojoj sredini nisu vodili računa.
Puno je bilo propusta, počev od odlaska „Naftagasa” za Novi Sad zatim „gašenje”, odnosno „pretapanje” Banatske u Vojvođansku banku. Da ne govorimo o rasturanju „Servo Mihalja”. Nekada smo po privredi, kulturi i sportu bili među pet ili šest najrazvijenih sredina u staroj Jugoslaviji – zaključuje naš sagovornik.
UŽIVANJE U TREĆEM DOBU
Izuzetno vitalni Aleksandar rođen je u mestu Đala 1. jula 1930. godine. Ponosan je na svoju porodicu: na ćerku Smiljanu i sina Đuru, na unuke, praunuke i na suprugu Zagorku koja nije više među nama. U nabavku je došao kako bi obezbedio desetak kubika kvalitetnog drveta za svoje „kreke”. U penziji uživa 35 godina.
Uz optimistički pozdrav, napominje da mu vozačka ističe tek kroz godinu dana. Brzo se odvezao Bačkom ulicom ostavljajući reportera bez odgovora na još nekoliko pitanja u vezi sa političkim pritiscima, zapošljavanju preko „veze”, ulogom policije i pravosuđa.
Tekst i foto: Nikola Božović
IZUZETAN DIREKTOR
Dok razgovaramo, u jednom trenutku prilazi nam čovek sa širokim osmehom i ispruženom rukom.
– Direktore, koliko mi je drago što Vas vidim. Kakav je ovo samo rukovodilac bio. Duša od čoveka za svakog radnika – veli Mile Erić, koji je počeo da radi u firmi kada se Krestić pripremao za penziju. Podsetio je na dane kada mu je bio i službeni vozač. Reporter „Zrenjanina” je svedočio susretu koji je obilovao emocijama.
BRAT VASILIJE
Naš sagovornik posebno je ponosan na svog mlađeg brata, akademika Vasilija Krestića (92). U pitanju je, takođe, učenik zrenjaninske Gimnazije i zasada jedini akademik iz grada na Begeju. Biranim rečima priča o njihovom odrastanju u Đali, školovanju u Zrenjaninu, a potom o bratovljevim studijama na Filozofskom fakultetu i ostvarenim naučnim rezultatima.
ŽAL ZA FK „PROLETER”
Vasilije je, uz izuzetno obazovanje, bio i vrhunski sportista (vaterpolo, odbojka), dok je Aleksandar bio posvećen fudbalu. Istoričari su zabeležili da je punih sedam godina, na početku stvaranja moćnog FK „Proleter”, bio sekretar ovog kolektiva.
– Bilo je to čisto na amaterskoj osnovi. Ovaj klub je moja velika ljubav. Nikada ne mogu prežaliti taj događaj od pre dvadesetak godina kada je neko poželeo da ugasi ovaj moćan klub koji je dao dvadeset reprezentativaca – sa setom kaže Aleksandar koji je bio redovan gledalac punih pedeset godina na svakoj utakmici u Karađorđevom parku.
DOMAĆI ZADATAK ZA DANAŠNJE ČELNIKE
