Jutro, ponedeljak. Na Žitnom trgu kvare se šatre, fešta se pakuje u kamione, prikolice, sanduke i kofere, i nastavlja dalje, u neki drugi grad. Tamo će se drugačije zvati – ne Dani piva, nego dani kukuruza, ludaje, grožđa… Ali će gosti i domaćini isto jesti roštilj i piti pivo, slušati muziku, provozati decu na ringišpilima, možda i kupiti pokoju narodnu rukotvorinu za usapomenu…
Uvek kad se kvari šatra, malo je tužno. Ne baš tužno, već više setno. I ne zato što bi sva ta vašarska gužva i galama nekome toliko nedostajala, nego zato što je rasklapanje tezgi i dizanje sidra – odraz minulog vremena. Takoreći: životne prolaznosti. Bespovratnosti. Parče vremenskog odsečka koji ostavljamo iza nas. Prohujalo sa vihorom. Od sad, pa do idućeg avgusta…
I – kakvi su bili ovogodišnji Dani piva? Utisak će, mislim, najviše zavisiti od toga ko vam je pravio društvo, sa kim ste proveli to vreme, dok su programi i izvođači uvek od sekundarnog značaja. Mada, prejaki zvučnici mogu da preopterete i pokvare i najbolju družbu. A ovoga puta zvučnici su baš bili forte, posebno u kafanama pod vedrim nebom na Žitnom trgu, kao da su u svakoj hteli da nadjačaju komšiju, a svi zajedno čuli su se predaleko. Tim pre je, čini mi, nepodeljeni utisak Zrenjaninaca da je koncert Filharmonije bio najlepši programski momenat. Ko bi to rekao?! Filharmonija u pivskom okruženju! Ali, eto, složilo se! A i koncertni repetrtoar bio je za dati trenutak – poznate filmske numere… Kako ponedeljak odmiče, tako sa gradskih ulica i trgova nestaju vašarske kulise. Tamo gde je bila velika tezga sa šankom, prosute zemičke i lepinje, skoro pola (manjeg) kamiona, kotrljaju se sve do kolovoza, pod točkove automobila. Prošao im rok, nismo uspeli da ih pojedemo, presušile su se, nisu više za upotrebu i seobu… No, do popodne je i to očišćeno, zajedno sa gomilicama mokrog gril-pepela. Do uveče pobrisani su svi tragovi, i ovi Dani piva odoše u arhivu.
