Velika je radost, ali i odgovornost nastupati u svom gradu
Jednog leta, tokom istraživanja plesne scene po Južnoj Americi, upoznala sam i argentinski tango – fantastični ples koji me je oduševio. Javilo se pitanje – kako bi bilo kada bih spojila savremeni ples sa tangom?
Plesala je svakodnevno, u svakoj prilici, na dečjim rođendanima, gde god se čula muzika… Ples je bio hobi, a kasnije i životni poziv Ane Tot, naše nekadašnje sugrađanke. Proputovala je ceo svet, a prošlog leta je igrala u Zrenjaninu, u plesnoj grupi koja je stigla iz Beča i posvećena je tangu. Publika je bila oduševljena. Većina sugrađana je prvi put, u sklopu „Korzo festa”, gledala tango u troje – Ana je plesala sa Mariom Martinom.
Kakav je osećaj igrati u rodnom gradu, pred svojom pubikom?
– To je velika odgovornost, ali i najveća radost. Radujem se što nas je publika lepo primila, a drago mi je što su kolege sa kojima radim upoznale moj grad i ljude koji su im aplaudirali u centru Zrenjanina. Veliko mi je zadovoljstvo kada imam mogućnost da sugrađanima pokažem koliko sam napredovala tokom školovanja i rada u inostranstvu. A veoma mi je drago što su ovde i moji prijatelji.
Kako je počelo?
– Igrala sam gde god sam mogla i mama je već tada znala, kako kaže, da ću krenuti putem umetnosti. Kada sam imala četiri godine krenula sam na ples, prvi koraci su bili u Plesnom studiju „Fri dens”, a zatim i u odeljenju Baletske škole koja je otvorena u Zrenjaninu. Baletski studio „Stejdž” pratio je moje prve korake u klasičnom baletu i modernoj igri, u koju sam se već tad zaljubila.
Koliko je sve to bilo teško, kako si usklađivala balet i obaveze u osnovnoj školi?
– Svakog dana ustajanje pre sedam sati, onda časovi u osnovnoj školi, zatim klasičan balet, solfeđo, gimnastika, pa u nekoj od pauza radim domaći iz matematike i hemije, pa zatim džez balet, pripreme za takmičenja… Negde tu stane i engleski i učenje ostalih lekcija. Svaki dan je bio prepun obaveza, ali uz dobru organizaciju i mnogo volje, kao i uz pomoć roditelja, sve može da se postigne.
Završila si dve srednje škole istovremeno. Da li je bilo naporno i koliko ti je značila podrška porodice?
– Srednju baletsku školu u Novom Sadu, Odsek za savremeni ples, završila sam uporedo sa Zrenjaninskom gimnazijom. Obe srednje škole sam okončala kao odlična učenica. Značajna mi je bila velika pomoć i podrška porodice i profesora. Nakon srednje škole, posle uspešne audicije, primljena sam na Akademiju savremene igre u Budimpešti. Još jedan novi grad, nova država, nov jezik i stara ljubav – savremeni ples. Mnogo, mnogo rada i brojni izazovi su me čekali na Akademiji. Nije bilo lako navići se na nov način života, tuđ jezik i tuđu kulturu. Uvek sam se radovala kraju semestra, posle čega bih deset dana provela u svom divnom Zrenjaninu, uživajući sa porodicom i drugarima. Odlazak na Akademiju značio je da ću svoj život potpuno posvetiti plesu. Puno ulaganja, rada i odricanja, ali i mnogo snova me je čekalo u Mađarskoj. Znala sam da imam potpunu podršku porodice i drugara, i to mi je davalo snagu da pređem sve prepreke koje su me čekale i da uživam u raznim zanimljivim projektima sa koreografima i kolegama iz Budimpešte.
Budimpešta je i grad u kojem si stekla nove prijatelje. Jesi li sa njima ostala u kontaktu?
– U Budimpešti sam stekla mnogo prijatelja iz raznih delova sveta: Slovenije, Rusije, Litvanije, Italije, Francuske, Meksika, Kube, Čilea i sa njima sam i dalje u kontaktu. Sa prijateljicom iz Slovenije nastavila sam da sarađujem i realizujem projekte i nakon Akademije: u Budimpešti, Sloveniji, Srbiji. Ona lepša strana studiranja u inostranstvu su baš ta poznanstva i nove kulture, plesna i životna iskustva koja sam tamo stekla.
Kada si znala da će tvoje zanimanje biti balerina?
– Svi nešto sanjamo i nešto želimo. Treba da budemo dovoljno uporni i da idemo pravo ka svom cilju, i onda možemo da osvajamo neosvojivo. Tokom osnovne i srednje škole, nisam mogla ni da zamislim da će se toliko mojih želja i nadanja stvarno ostvariti. Mnogo teškog rada, prepreka i preispitivanja čeka na putu do profesionalnog plesača. Ali svaki trud se isplati i sve je moguće ako dovoljno želimo. No, tu ne prestaje učenje, svaki dan je nov izazov i prilika za nov pokret, ples, iskustvo.
Druga ljubav je putovanje, a onda si otkrila tango. Šta je bilo presudno?
– Putovanja su oduvek bila moja „druga” ljubav. Jednog leta, tokom istraživanja plesne scene po Južnoj Americi, upoznala sam i argentinski tango – fantastični ples koji me je oduševio. Javilo se pitanje – kako bi bilo kada bih spojila savremeni ples sa tangom? Kada sam se vratila u Evropu, odlučila sam da odem na audiciju koju sam videla na internetu – spoj tanga i savremene igre. Audiciju je u Beču držao Martin Akosta, tango plesač koji je osnivač tango plesne kompanije „Our tango”. Kao plesač savremene igre, pozvana sam da se priključim radu kompanije, naučim tango i dam svoj doprinos u kreiranju performansa, koreografija, nastupa.
Šta je za tebe tango?
– Tango je vrlo poseban, kompleksan, emotivan i zahtevan ples sa mnogo izazova. Igrati tango znači živeti tango. Zato je još izazovnije spojiti savremeni ples i tango. Nastupi su izazovni i zahtevni, a probe naporne, dugačke i neretko i vrlo stresne. Ali zato se sreća duplira kada performans dobije odlične kritike i kada se traži „još jedan bis”.
EVO NAS OPET
– Zaista smo srećni što smo imali priliku da budemo deo zrenjaninske scene. Nadamo se da ćemo doći ponovo, ja sam se već raspitala za neke prilike. Pokušaćemo da se organizujemo, da ugovorimo i ponovimo performans, sada možda i sa celom našom kompanijom – kaže Maria i ističe da su ona i Martin oduševljeni Zrenjaninom i ovdašnjom publikom.
