Formalin je tečnost koja čini da organske stvari duže zadrže svoj oblik, kao pod geslom: „tako je onda bilo”, koje često ponavljaju stariji. „Formalin” (Partizanska knjiga, 2024) jeste i roman prvenac sugrađanina Dejana Popova, čiji likovi promišljaju o svetu i društvu u duhu svog vremena, radeći ponekad stvari koje su danas neprihvatljive, objašnjava autor. Dodaje da bi stoga idealni čitalac „Formalina” morao da ima razumevanja za ljude iz prošlosti. Uspon i pad banatskog sela, ispričan kroz povest porodice Tadin, tema je ovog dela, navodi izdavač: „Narativ se kreće unazad dotičući najvažnije tačke dvadesetovekovne istorije – dva svetska rata i socijalističku Jugoslaviju s njenim protivrečnostima. Mudro zaobilazi užas devedesetih, premda je on čitaocima neprekidno u podsvesti. Tipičan primer banatske gotike, „Formalin” prizorima propadanja zapravo pripoveda o svima nama i stoji kao opomena i znamen”. Svoj literarni izraz, koncizan i očišćen viškova, Dejan Popov Pop brusio je na muzičkoj i fanzinskoj andergraund sceni, kao i tokom petnaestogodišnjeg rada na Radio Zrenjaninu.
Kao bitan deo svog univerzuma, ističe i Banat – prostor gde boravi gotovo čitavog života.
– Pišući „Formalin” shvatio sam da se ne razlikujem od svojih predaka, koji su listom živote proveli u srednjem Banatu, trudeći se da u granicama onoga što imaju svojim životima udahnu dodatni smisao, neko bi rekao da uživaju u malim stvarima. Banaćani, a verujem ne samo oni, spremni su da podnesu velike žrtve zarad ličnog mira i samostalnosti.
Inače, seme „Formalina” niklo je kada sam čuo priču o momku koji je na početku Drugog svetskog rata – predstavivši se imenom svog neznatno starijeg brata da bi ga zaštitio jer stariji brat je imao ženu i bebu – svesno otišao u smrt tokom fašističke odmazde. Takav čin žrtvovanja ne može nikada da izbledi. Toliko je vanvremenski da ga treba uvek i iznova ponavljati, čak i danas kada je distanca već toliko velika da taj događaj poprima osobine mita i legende. Da li ste, pišući „Formalin”, spoznali nešto novo o ovdašnjim selima, domaćinstvima i ljudima?
– Nisam promenio svoju perspektivu – naprotiv, trudio sam se da je što vernije prenesem u roman da bi likovi i događaji sačuvali autentičnost koja potiče iz mojih najrazličitijih načina saznavanja. Mnogo toga zapamtio sam u detinjstvu i mladosti upijajući priče starijih, nešto sam i pročitao, a i ličnog iskustva nije nedostajalo. Na selu sam u jednom periodu imao desetine bliskih rođaka, a sada samo dvojicu od kojih jedan ima 90, a drugi blizu 80 godina. Kako je došlo do toga, jedna je od važnijih tema koje obrađuje moja knjiga. I selo i porodicu i državu čine ljudi sa svojim stavovima, postupcima, ciljevima i načinom na koji ih ostvaruju. Neki otimaju, neki čuvaju, neki poklanjaju.
Ova knjiga govori o onom soju koji želi da bude ostavljen na miru, da radi ono što misli da treba da radi, a opet da ni na koji način ne ugrozi druge ljude koji ne moraju nužno da dele njihova shvatanja. Na neki način je tu reč i o individualnosti, držanju do sebe, odgovornosti i težnji da se bude ispravan, da ne dovedeš sebe u situaciju da se kaješ zbog lošeg što si učinio i što ne možeš da ispraviš. Kako je izgledao rad na Radio Zrenjaninu? Njegove tragove vidimo i danas – kroz stvaralaštvo i delovanje vas koji ste bili deo redakcije (Stevan Subić, Vladimir Stojković, Bojana Kovačević Petrović, Ivana Gordić Perc.…)?
– Davali smo sve od sebe da Radio Zrenjanin bude savremen i objektivan. Koren svega je emisija „Pano kulture” koju je pokrenuo Đorđe Vojnović, možda jedini istinski autoritet radio novinarstva u Zrenjaninu. Do tada je lokalni radio svoj program završavao dugim i neprijatnim zvukom u ranim večernjim satima i ćutao do jutra. Koncept je proširen na svakodnevni večernji program sa različitim temama i naravno vestima, jer prenošenje vesti i govora je suština radija. Nepravedno bi bilo ne pomenuti i Darka Špera, Nataliju Ludoški, Miću Jankovića Fleša, Milana Milenkovića. Trudili smo se da izdvojimo posebni duh našeg grada i negujemo ga. U jednom periodu bili smo blizu da u tome i uspemo. Radio Zrenjanin je ugašen, a da nije oglašena privatizacija, niti je bilo šanse da zaposleni postanu vlasnici. Uskoro će se sa frekvencije od 103,6 megaherca, pod imenom Radio Zrenjanin, čuti nova stanica?
– Gašenje ove medijske kuće doživeo sam delom kao lični, delom kao poraz našeg grada i još uvek se teško mirim sa tim. Na svom kraju, radio je već uveliko bio padu sklon i neizlečivo zaražen virusima političkih nasuprot društvenim interesima. Čak i kao takav imao je najprofesionalniju redakciju i regionalnu frekvenciju, potencijal za širenje prekogranične saradnje. Smatram da je kroz svoju istoriju Radio Zrenjanin izgradio identitet prilično demokratičnog medija i kao takav morao da bude eutaniziran. Čuo sam o otvaranju nove, istoimene stanice, ali niko ne govori kakav će to biti radio. Ukoliko je plan da emituju samo muziku i reklame mislim da nam nije potreban. Na koji način Vas je kao mladu osobu formiralo učešće u alternativnoj kulturnoj sceni devedesetih godina prošlog veka? Kako danas mladi ispoljavaju kreativnost i bunt?
– Kada si deo andergraund scene naučiš da pronađeš istomišljenike, da tražiš i pronalaziš ono što te ispunjava. Naučiš da biti drugačiji ne znači biti manje vredan. Ono što primećujem kod mladih danas jeste težnja ka višem statusu, konformizam i ogroman broj pogrešnih uzora. Kreativnost i bunt su retka pojava, ali tako je bilo i ranije.
