Ugasio mi se frižider, izgleda – za navek. Umorio se od dugog rada, precrklo mu srce, nema mu više spasa, kaže majstor Živa koga smo pozvali u pomoć. Taj frižider bio je jedna od poslednjih „kućnih relikvija”, zaostalih iz 20. veka, drugo nam je, stvar po stvar, odavno dotrajalo. Doduše, nekako se drži još i usisivač iz onog vremena, ali on je proizveden u DDR-u (moje mlađe koleginice pojma nemaju ni šta znači ta skraćenica). A naš hladnjak napravljen je u fabrici „Obodin” na Cetinju, u bivšoj SFRJ. Bogzna da li ti pogoni danas i postoje, mnogo toga je propalo zajedno sa tom zemljom.
Istini za volju, i ovaj preživeli „obodin” pokazivao je, već neko vreme, ozbiljne znake umora, pa smo ga (delimice) penzionisali. Nabavili smo nov (turski), a „obodin” prekomandovali u pomoćnu službu, najviše za (brojne rezervne) flaše pijaće vode. Sad je, međutim, konačno gotov. Mada, nosimo se mišlju da ga ostavimo u njegovom kuhinjskom ćošku, može zatrebati. – Ako ništa, čuva od muva – kaže moj sin podsmešljivo, s obzirom da muve ionako nemaju pristup stanu. Ali, uvek može neka da se ušunja, u neprimećenosti…
A, možda ni dobra, pijaća voda neće tako skoro poteći iz zrenjaninskog vodovoda, pa ćemo zalihe (u flašama) i dalje morati negde da skladištimo. Uostalom, trajno su mi se u mozak urezale godine kada smo čuvali i stare najlonske kese, štaviše – prali i ponovo koristili i one od konzumnog mleka, jer ničega nije bilo. Zbog rata, beskrajne inflacije, zbog bombardovanja, vazda je bio neki razlog. Tetovirani smo oskudacijom – živimo u takvom delu sveta gde svakog momenta mogu kola da krenu nizbrdo i završe u najdubljoj jarugi. Ništa nas ne može iznenaditi, pa ni ovo svaljivanje ekološkog troška – protiv upotrebe najlon kesa – na potrošače. Dobro, mi ćemo, kao i veći deo svog života, u kupovinu ići sa zembiljima. I stare kese ponovo ćemo slagati po ladicama. Trebaće kad nešto pazarimo „u rinfuzu”…
