Čovek je najsavršenije biće, stvoreno po obličju samog Tvorca. Privlačio je umetnike od najranijeg perioda, i ne prestaje ni danas. Izložba akademskog slikara mr Rastka Stefanovića pod nazivom „Vera icona – intimna transpozicija sakralne slike” deo je njegovog doktorskog projekta koji obuhvata oko 40 radova. Publici su dostupni u Savremenoj galeriji od 29. marta do 15. aprila. Dominiraju portreti, a na nekima su ovekovečeni likovi Zrenjaninaca, njegovih bliskih prijatelja.
– Nakon magistarskog rada započeo sam ciklus portreta ljudi iz mog neposrednog okruženja, koji su mi u tom trenutku bili posebno važni. Želeo sam da ih zabeležim i sačuvam.
Nastali su kao jedna vrsta zabave, igre, kostimiranja. Neki su dobili formu takozvanih „mitoloških portreta”, dok drugi deluju kao religiozne slike na kojima je upotrebljen nečiji konkretan lik za predstavljanje nekog svetitelja. Neki pozom, ili rekvizitom čine aluziju na određenu mitološku ličnost ili personifikaciju/alegoriju. Tako su rođeni „Fortuna”, „Dionis” „Prometej”, „Psiha” „Diana” „Akteon” i mnogi drugi – objasnio je Rastko Stefanović.
Šta je ideja ovog projekta?
– Pod sakralnom slikom najčešće podrazumevamo hrišćansku ikonu. Međutim, iako postoji već bezmalo dva milenijuma, ona ima svoje duboke korene u prethrišćanskoj umetnosti. Sama ikona kao portret svetitelja ne bi bila ni zamisliva bez kulture antičkog portreta. Autentičnost portreta, u smislu vernog prikaza nečijih fizičkih i psihičkih karakteristika, u hrišćanstvu dobija i drugi aspekt, autentičnost same slike kao predmeta-relikvije koji ne samo svojom formom nego i samim postojanjem svedoči o istini. Odatle potiče naziv projekta – Vera icona.
Izložba preispituje sakralni portret?
– Intrigirale su me i forma i egzistencija „paganskih ikona”, dvodimenzionalnih sakralnih prikaza, o kojima, za razliku od antičkih skulptura, znamo veoma malo. Baveći se ovom problematikom, analizirao sam koji su to „uslovi sakralnosti” pod kojima se neki prikaz ljudskog lika doživljava kao sakralna slika. Variranjem elemenata kao što su položaj figure, izraz lica, pogled, odnos figure i pozadine, stepen stilizacije i tako dalje, dobijamo različite efekte koji kod posmatrača izazivaju različite utiske. Ovde nije reč samo o utisku sakralnog, nego uopšte o slici koja na posmatrača ostavlja izvestan upečatljiv utisak. U epohi koja se već notorno samosažaljeva kao doba preplavljeno slikama, pokušao sam da iskoristim baš to iskustvo slike novih medija i da ga ukrstim sa klasičnim strategijama prezentacije ne bih li dobio nove forme i značenja ikoničnosti i „idoličnosti” ljudskog lica i tela.
Zašto su mitovi uvek aktuelni i „dobar” materijal za transformaciju?
– Posežući za mitovima i religijom istraživao sam kako stari simboli mogu ponovo da se upotrebe i deluju na savremenu publiku. Mitovi simbolišu dubinska stanja ljudske psihe, a mitološke ličnosti njene pojedine odlike koje su univerzalne i neprolazne i za čije razumevanje nije potrebno niti verovanje (dogma) niti sumnja, već samo emotivno uzbuđenje. Zato su mitovi uvek aktuelni i konstatno doživljavaju transformacije i reinterpretacije i svaki pristup tematici mita je istovremeno i univerzalan i intiman. Mitske slike, u opštem značenju – kognitivnih slika, ili u bukvalnom značenju – vizuelnih prikaza deo su kolektivnog pamćenja čovečanstva, a sakralne slike u tom korpusu zauzimaju posebno mesto.
Šta te je opredelilo da se baviš slikarstvom?
– Slikarstvo je postalo moj životni poziv, ali nisam oduvek želeo da budem slikar. Hteo sam da crtam, ali ne i da se time profesionalno bavim. U porodici sam imao umetničku liniju, jer je moj ujak imao slikarskog talenta, zatim baba-tetka koja je bila slikarka i od koje sam dobijao prve savete. U kući je uvek bilo knjiga, slika i to je bilo moje okruženje. Deo mog najranijeg izražavanja bilo je kroz crtež, natavilo se kroz Gimnaziju, i eto ostalo do današnjih dana. Želeo sam svojevremeno da studiram arhitekturu, ali je od presudnog značaja za mene bila istorija umetnosti i knjige koje sam često prelistavao. Slike su bile ono što je „fokusiralo moju pažnju”.
Tvoji umetnički počeci vezani su za…
– Konkretniji počeci vezani su za školu crtanja u Savremenoj galeriji devedesetih i mnoge zrenjaninske slikare koji su tu tada „cirkulisali”. Omladinske likovne kolonije na kojima sam učestvovao, različiti konkursi, humanitarne akcije, ilustracije za gimnazijski list „PUT”, izrada scenografije za proslavu 140 godina gimnazije i slično, bili su mi prva iskustva u umetničkom životu. Moji uzori bile su slike starih majstora u našem Muzeju, a prvi pravi učitelji Duško Kirćanski i Slobodan Rajić, koji su me spremali za akademiju.
BIOGRAFIJA
Rastko Stefanović je rođen 1978. u Zrenjaninu. Diplomirao je slikarstvo (2004) na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Jovana Rakidžića. Magistrirao je (2009) na Studijskom programu crtanje, sa radom pod nazivom „Zaustavljanje sudbine” kod prof. Višnje Petrović. Trenutno je apslovent na doktorskim studijama likovnih umetnosti.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Njegović Drndak i arhiva umetnika
