Iako joj se na sajtu parlamenta kao prebivalište navodi Mladenovac, narodna poslanica Ksenija Marković i te kako je upoznata sa dešavanjima u Banatu, budući da je u Orlovatu završila osnovnu školu, a u Zrenjaninu gimnaziju. Diplomirala je, a potom i doktorirala 2022. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Naučna je istraživačica Instituta društvenih nauka. Za narodnu poslanicu prvi put je birana 2022, a zatim i februara ove godine. U poslaničkoj je grupi Demokratske stranke, u okviru koje obavlja funkciju internacionalne sekretarke. Članica je skupštinskih odbora za evropske integracije, ravnopravnost polova i Kosovo i Metohiju. Kao politikološkinja dobro zna zadatke narodnih poslanika u teoriji, ali navodi da je praksa nešto drugo.
– Biti opozicija u autokratskom režimu nije lako, što najbolje znaju lokalni odbornici i odbornice, kao i aktivisti i aktivistkinje. Narodni poslanik je jak koliko i parlament kao vrhovno zakonodavno telo. Iz prenosa Skupštine jasno je da se mnogo truda ulaže da se ona obesmisli i pretvori u cirkus, za šta odgovornost ima pre svega vladajuća većina koja drži poluge moći.
U odborima atmosfera nije tako uzavrela i rasprava može da bude konstruktivnija. Međutim, većina njih se vrlo retko sastaje, a pravi parlamentarni rad treba da se odvija baš tamo, gde se pripremaju i raspravljaju zakonska rešenja i predlozi. U doktorskoj disertaciji bavili ste se uticajem stranaka na društvenu i političku integraciju manjina. Kakva je po tom pitanju situacija u Srbiji?
– Kod nas se politička integracija nacionalnih manjina svodi na to da imaju predstavnike u parlamentima. Učešće u izvršnoj vlasti na lokalu postoji uglavnom u sredinama gde manjine čine većinu stanovništva. Društvena integracija je širi pojam i podrazumeva da ostvaruju pravo na kulturnu autonomiju, učestvuju u stvaranju zajedničkog javnog prostora i redistribuciji javnih resursa. Za ostvarenje ovog cilja nije dovoljno samo postojanje školske nastave na manjinskom jeziku, službena upotreba jezika i pisma ili rad kulturno-umetničkih društava. Potrebno je da budu integrisane i na tržištu rada, da se priznaju njihovi doprinosi kulturi, da imaju jednake šanse da ostvare individualne potencijale kao i pripadnici većine. Mora da postoji negovanje manjinsko-većinskih odnosa, a ne da se svako otima za svoj deo kolača.
Međuetnička distanca je u porastu. Integrativni potencijali društva su značajno narušeni u protekloj deceniji, uprkos stalnim naporima vladajuće većine da nas ubedi u suprotno. Svakoj nacionalnosti je potrebna lojalna manjina kako bi se dao privid poštovanja manjinskih prava, to je oprobana taktika autoritarnih režima u etnički mešovitim društvima.
Politika integracije nacionalnih zajednica u Srbiji je zasnovana na načelima segregativnog multikulturalizma. To znači da se više insistira na razlikama umesto sličnostima i da se međuetnički odnosi posmatraju tako da je svaki ustupak jedne strane gubitak za drugu.
U gradskoj vlasti na funkcije su imenovane samo dve žene – sekretarka Skupštine i članica Gradskog veća (od 11 članova)?
– Iako su kvote na izbornim listama neophodne radi ravnopravnosti u zastupanju polova, samo prisustvo žena ne podrazumeva i suštinsku promenu. Postizanje rodne ravnopravnosti nije samo formalno već i vrednosno pitanje, jer želimo da živimo u pravednom društvu – onom koje daje pojedincima i grupama jednake šanse da ostvare ciljeve, koje prihvata da smo različiti.
Činjenica je da je jedna, dve, tri ili više žena među 11 donosilaca odluka, kojima je opseg odlučivanja vrlo sužen, teško da će doneti pomake u borbi za ravnopravnost. Ipak, prisustvo žena u politici jeste važno budući da šalje poruku drugim ženama da je to moguće. Ono takođe utiče i na promenu sadržine politike, u smislu tema, načina ophođenja u javnom prostoru i pristupa rešavanju problema. Ideja političkog predstavljanja jeste da vas predstavlja neko sa kim možete da se poistovetite, za koga pretpostavljate da razume vaše potrebe. Prisustvo žena u politici treba da pomogne da se bolje sagledaju interesi žena kao polovine biračkog tela.
S tim u vezi, bojim se da trenutno nametnuta slika žene u politici nije nešto sa čim se mogu poistovetiti građanke. Ministarke i narodne poslanice iz vladajuće većine su uvek sređene, sa skupom garderobom i skupim aksesoarima. Iz njihove pojave je jasno da se fizičkom izgledu posvećuje velika pažnja. Koliko žena u Srbiji ima mogućnost da nosi tako skup autfit? Drugo, one su u javnim nastupima često veoma agresivne, napadne, prekidaju sagovornika, nekad i vrlo nepristojne. Imidž agresivne osobe se svesno kreira i loše će se odraziti na percepciju žene u politici. S druge strane, živimo u društvu koje promoviše agresiju i nasilje na svakom koraku, tako da se taj model ponašanja samo prelio i na određene političarke.
Želim da verujem da u nekim drugim okolnostima te žene ne bi odabrale takav pristup i nastupe. Apelujem na stranke i vlasti i opozicije da stvore uslove koji će ohrabriti njihove članice da kreiraju politiku i preuzmu odgovornost. Kakve Vas uspomene vežu za rodni kraj?
– Za ova mesta me vezuju porodica, prijatelji i vrlo lepe uspomene iz detinjstva. U Orlovatu sam živela sa porodicom od pete godine. Moj svakodnevni život se odvija u Beogradu, ali Orlovat i Zrenjanin su mi ostali kao utočište kada želim da pobegnem od svega i odmorim se. Najviše volim leto i kupanje na Tamišu, a sad u tome uživam još više jer te trenutke delim sa sinom, koji obožava da dolazi kod bake. Primećujem da je situacija dosta drugačija nego u vreme mog detinjstva. Obala Tamiša je „okupirana” privatnim vikendicama i splavovima, što bih nazvala „beogradizacijom” Tamiša – slični su problemi na obali Save i Dunava. To je rezultat nedostatka plana uređenja obale reka. Primećujem da lokalne vlasti nemaju jasnu ideju kako sa tim da se izbore. Milana Maričić
