Dok pacijenti tonu u san ne znajući ništa o onome šta se dešava u operacionoj sali, jedan član tima budno prati otkucaj srca, svaki udisaj, pad pritiska. Anesteziolog je osoba čije prisustvo (ne)retko primećujemo. Bez njega operacije ne bi bile moguće. Čitaoci našeg lista prepoznali su rad dr Ljubiše Murgića, specijaliste anesteziologije i reanimatologije u Opštoj bolnici „Đorđe Joanović”. Ukazali su mu poverenje glasanjem koje ga je dovelo na drugo mesto na izboru za ličnost godine u oblasti medicine za 2024. U razgovoru sa dr Murgićem, otkrivamo kako izgleda rad pod pritiskom života i smrti i zašto je ova profesija mnogo više od „uspavljivanja” pacijenata. Kako gledate na ovu povelju iz ugla lekara, a kako iz pozicije supruga i oca?
– To je veliko priznanje jer su građani, odnosno pacijenti glasali za mene. Taj broj glasova znači da treba da nastavim istim putem, opravdam poverenje i da se trudim još više kako bih jednog dana bio prvi (smeh). Kao suprug i otac tvrdim da mi je porodica uvek na prvom mestu. Najbitnije mi je da su ponosni na mene i da moja deca vide da se trud isplati. Takođe, želim da im manje bude žao kada odem da dežuram jer znaju da činim nešto dobro. I moja supruga Nataša je medicinski radnik. Naši sinovi jako dobro znaju da rad u bolnici nije lak. Anesteziologija je često „nevidljiva” grana medicine. Spada među najteže i najodgovornije poslove. Vi ste uz hirurga ključni za život pacijenta tokom operacije. Zbog čega ste je odabrali za poziv?
– Imao sam priliku da dobijem posao na anesteziologiji. To sam iskoristio i veoma brzo sam zavoleo taj poziv. Posao anesteziologa je vrlo odgovoran i rizičan. Samim tim što sam dobio plaketu lista „Zrenjanin”, ipak nisam toliko „nevidljiv” (smeh). Takođe, radim i u reanimacinoj ambulanti. To znači da brinem o najtežim pacijentima koji su na Intenzivnoj nezi. Dolazim u kontakt sa vrlo kompleksnim bolestima, gde terapija treba da bude detaljna i sveobuhvatna. To mi je jedan od najvećih izazova u karijeri. U lečenju takvih bolesnika učestvuju svi anesteziolozi, tako da zajednički lečimo ljude. Nije sva odgovornost na jednom čoveku. Kako ostajete pribrani u kritičnim trenucima?
– Nije bilo lako na početku, bilo je nestvarno. Vremenom kako su se ti slučajevi nagomilavali tako se stvarala rutina. Brzo sam se navikao na stresne situacije. Posao anesteziologa je takav da nisi sam. Okružen si kolegama koji uvek mogu da pomognu i moj uspeh je zapravo i uspeh kolektiva. Dugogodišnjim radom i vežbom dolazimo do toga da ostanemo sabrani kada životi „vise o koncu”. Zato rado pomažem mlađim kolegama, koji još nemaju rutinu. I dalje učim od iskusnijih. Veoma sam zahvalan mom mentoru dr Siniši Savoviću od kojeg sam mnogo naučio.
U našem kolektivu nema mesta sujeti, jer je timski rad neophodan i neminovan. Međusobna saradnja nam pomaže da bolje lečimo pacijente. Jedan od najtežih trenutaka mi je kada tužnu vest moram da saopštim porodici. Zato je veliko zadovoljstvo kada teške pacijente stabilizujem. Sa mnogima od njih sam u kontaktu. Vi, takođe, dajete epidural. Pre devet godina je proglašen za standardnu zdravstvenu uslugu koju finansira Republički fond za zdravstveno osiguranje. Da li je u praksi tako?
– To je besmisleno, jer nigde u Srbiji to nije tako. Ni na ginekološkim klinikama ne postoji dežurni anesteziolog koji može svakom da da epidural. Koji su razlozi što epidural nije dostupan svakoj ženi?
– Razlozi su nedostatak kadra i nemogućnost da se bude u porodilištu 24 časa. Desilo mi se više puta da trčim iz operacione sale u porodilište i obrnuto. Neretko dođem sa godišnjeg da bih dao epidural. Pošto nas nema dovoljno, a pokrivamo više životno važnijih oblasti, onda epidural, kao i anesteziju za gastroskopiju i kolonoskopiju ne dajemo nužno. Prednost imaju vitalno ugroženi pacijenti. Ako se steknu uslovi, da sam slobodan u trenutku kada pacijentkinja može da primi epidural (postoji određeno vreme za to), rado ću joj pomoći.
Žao mi je što nemamo dovoljno anesteziologa koji bi bili posvećeni samo trudnicama koje žele ovu anesteziju. Nije to lako, porođaj može potrajati, a naša dužnost je da pratimo njegov tok. Jedan od najlepših osećaja je kada obezbolim trudnicu i nasmejana dočeka svoju bebu. Da li postoji rizik prilikom davanja ove anestezije? Podeljena su mišljenja među lekarima i pacijentima o njenoj dobrobiti.
– Svaka medicinska procedura ima neželjena dejstva. O rizicima može da priča isključivo anesteziolog. Epidural je doživeo procvat u medicini. Ja ne mogu da zamislim da neko to ne želi, mada poštujem svačiji stav. Obezboljena žena pre porođaja je najveće zadovoljstvo, a siguran sam da ona to pamti večno.
Daje se u epiduralni deo, ne bodu se likvor i kičma. Odlazi se u jedan prostor koji je iznad dure (omotoča) centralnog nervnog sistema. Davanje anestezije u tu strukturu dovodi do gubitka osećaja za bol, toplo i hladno. Održava motoriku, tako da pacijentkinje pomažu ginekologu i babici prilikom porođaja. Epidurale dajem sigurno 10 godina. Nikad nije bilo većih komplikacija. Mit je da žena može ostati nepokretna. Ima mnogo zadovoljnih pacijentkinja i srce mi je puno zbog toga.
