O susretima sa Josipom Brozom Titom i njegovom suprugom Jovankom, o drugovanju sa Stevanom Doronjskim, Mikom Antićem i drugim poznatim ličnostima, Dušan Duda Radaković opširno je pisao u memoarskoj knjizi „U blizini poznatih”. Znalci kažu da njegov opis Titove posete Zrenjaninu 25. oktobra 1969. godine predstvlja najverodostojniji „insajderski” izveštaj o predsedničkom protokolu pri posetama jugoslovenskim gradovima. (Radaković je navodno na prijemu toliko zabavljao prvu damu pošalicama da ih je Broz više puta opominjao.)
Nekadašnji prvi čovek grada i regionalne partijske organizacije bio je svojevremno direktor „Jugoremedije”, Instituta „Servo Mihalj” i Novinskog preduzeća „Zrenjanin”. Čoveku za koga kažu da je „lutajuća zbirka sećanja na zlatno doba SFRJ” predložili smo ovog puta da u novinskom razgovoru prozborimo o počecima njegove političke karijere, ali i o upoređenju negdašnjih i savremenih ekonomskih prilika i neprilika u gradu.
„Dosta sam pričao” – bila je prva malodušna reakcija Dude Radakovića. „Razglabano je o tome mnogo puta, na raznim stranama” – rekao je potuljeno. „Mnogi će reći, a kažem i ja – dosta je bilo našeg starog, komunjarskog. Ulazim polako u duboku starost. Ali tačno je da me memorija dobro služi. Još nisam obudoveo toliko da bih postao „japajač” koji lupa šakom o sto i ne vidi ništa osim svojih zasluga…”
Bio je to početni otpor starog političkog lisca. Ali i novinarska upornost (čitaj: nametljivost) ima svojih dobrih strana. Nedelju dana kasnije, razgovarali smo u stanu Dušana Dude Radakovića u Ulici Brigadira Ristića, a diktafon je precizno beležio njegova sećanja na aktere davnih (i ne tako davnih) političkih previranja. Da ne ostane nezabeleženo. Odrasli ste u Banatskom Karađorđevu, u dobrovoljačkoj porodici…
– Ja sam osmo dete Mile Radakovića, koji je bio rudar u Americi, a 1918. se prijavio kao dobrovoljac u srpsku vojsku. Rođen je 1892. (Titovo godište), a nije imao ni punih sedamnaest kada je otišao u Nemačku da zaradi za put do Amerike. Kad je odlazio za dobrovoljce, ispraćao ih je lično Mihajlo Pupin. Otac je svirao ličku tamburu, i posle je uvek s ponosom pričao kako je na tom oproštaju stajao odmah do Pupina. Majka Jeka rodila je posle mene još dvoje. Poslednji je bio ginekolog dr Milan Radaković. Nažalost, svi su danas pokojni, osim sestre Sofije. Niže razrede gimnazije pohađali ste u Zrenjaninu za vreme okupacije?
– U rodnom selu završio sam četiri razreda osnovne škole. Direktor Srpske gimnazije u gradu tada je bio Nikola Zorić, školski drug mog oca iz mesta Bruvno kod Gračaca u Lici. Naime, za vreme okupacije postojale su tri gimnazije – nemačka, srpska i mađarska. Zorić je bio veliki autoritet – kod njega je moralo biti sve pod konac. Svi smo nosili đačke kape sa brojem odeljenja. On je čuo da moj otac ima puno dece, a pri tom smo imali i izbeglice iz Bačke, jer su tamošnji okupatori proterali sve dobrovoljačke familije. Među tim izbeglicama u našoj kući bio je i Dušan Vlatković, koji je kasnije postao guverner Narodne banke Jugoslavije. Direktor Zorić je, dakle, znao za naše prilike i uredio je da me 1943. prime u prvi razred gimnazije u gradu (to bi danas bio peti razred osnovne škole). Kako je na vas uticala ta promena?
– Prvih dana bilo je teško. Direktor Zorić se postarao da mi nađe smeštaj u dečjem sirotinjskom domu, koji se nalazio u zgradi gde je danas Školska uprava, pored Gradske kuće. O nama su brinule katoličke časne sestre, sa velikim belim šlajerima na glavama. Bilo je tu siročića Nemaca, Mađara i Srba. Sećam se, u toku dana molili smo se i po desetak puta, svako na svom jeziku. Pred ručak se uvek izgovarao Očenaš, a nedeljom smo mi pravoslavci u svečanim odelima išli na liturgiju u Uspensku crkvu. U školi sam bio dobar đak. Jednom sam čak, jedini u razredu, dobio desetku iz nemačkog, koji nam je predavala profesorka Milkica Soprunov. Sa mnom je, na primer, u prvi razred gimnazije išao i poznati novinar Đorđe Berar, kao i Ljubinka Veselinov iz Perleza, majka poznatog advokata Joce Mihajlovića. Direktor Zorić je posle rata nažalost morao da snosi posledice zbog toga što je bio aktivan za vreme okupacije. Ipak, nisu ga strogo kaznili – odslužio je svojih šest meseci i kasnije je penzionisan i umro u Pančevu. Sledi angažman u partiji…
– Završio sam najpre Tehničku školu. Tu mi je, pored ostalih, predavao Petar Živković, poslednji predratni predsednik Opštine. Primljen sam sa 16 godina u partiju, bio sam sekretar SKOJ-a, pa i sekretar partijske organizacije u školi. Bila je planska raspodela, pa sam kasnije upućen u vojno preduzeće „Tito” u Vogošći kod Sarajeva. Posle godinu i po dana vratio sam se u Banat. Predsednik Sreza bio je Milan Pribić Đokica, najčuveniji banatski partizan. On me je predložio za predsednika Sreskog komiteta omladine. Kasnije sam završio Višu pedagošku u Zrenjaninu. A posle toga i Fakultet političkih nauka u Beogradu, jer mi je sekretar Komiteta Milinko Tapavički omogućio čak plaćeno odsustvo za te potrebe. Već 1960. godine ušao sam u najuže rukovodstvo gradskog komiteta partije. Postao sam član ideološke komisije sreskog komiteta. Vašu karijeru karakteriše postojan uspon. Mora biti da ste posedovali neki osoben kvalitet, upornost u radu s ljudima…
– Imao sam ludu energiju, iako sam u mladosti bio krhkog zdravlja. Smatralo se da pišem dobre govore i da sam dobar besednik. Nikad mi drugi nisu pisali govore. U operativnom smislu, sve sam „vukao”, nikad nisam legao pre ponoći. Ali dobro, da ne ispadnem sad kao neki onovremeni Vučić… Za razliku od ostalih, nešto sam više čitao i voleo sam kontakte sa pametnim ljudima. Mirko Tepavac, Mirko Čanadanović, Marko Nikezić, bili su prvorazredni intelektualci. Družio sam se sa piscima, slikarima… I tako, od svakog sam ponešto naučio. Važnije diskusije pripremao sam tako što bih se konsultovao sa Ivanom Lerikom, Božom Bobotom, Tošom Malbaškim, Milanom Tutorovim i drugima koje sam cenio. Treba znati da su tada u javnoj sferi carovali „šapirografski” materijali i govori. Zato su ta moja izlaganja imala odjeka. Uspeli ste čak da izbegnete čistku liberala u Srbiji početkom sedamdesetih. Kako to objašnjavate?
– Kada sam, 1968. godine, postao sekretar opštinskog Komiteta, Nikezić je tada bio predsednik partije u Srbiji, a Latinka Perović sekretar. To je bila jedna ekipa – ne zna se ko je od koga jači. Ja sam terećen zato što su najznačajniji liberali iz Vojvodine bili iz naše „kadrovske baze”, Zrenjaninci: Mirko Tepavac, Čanadanović (rođen u Vojvoda Stepi), Miron Rajačić (Karađorđevčanin) i Milenko Šecko Bojanić, predsednik Izvršnog veća, rodom iz Aradca. Ja sam sa svakim od njih bio prisan prijatelj. Oni su tada svi smenjeni. Tada je na celoj strani u „Zrenjaninu” izašao naslov: „Sukobi na liniji Radaković – Svirčev – Arsenov”. (Svirčev je bio tadašnji sekretar Komiteta, a Voja Arsenov direktor Banatske banke i bivši predsednik Opštine.) Naši protivnici hteli su da fingiraju taj sukob. Sastanci traju po celu noć, komisije, partijska istraživanja…. Parola je bila „Treba raščistiti vrhove liberalizma i tehnokartizma”. Onda Arsenova isključe iz partije, a ja prođem samo sa partijskom kritikom… Bili ste predsednik Opštine sa najširim ovlaštenjima u vreme punog ekonomskog uspona Zrenjanina. Danas su nadležnosti lokalne samouprave srozane, a privreda je na niskim granama. Imate li neki komentar?
– Zamislite, u vreme kada sam bio predsednik Opštine, od 1970. do 1974. godine, još nije postojao delegatski sistem. To je zakonski uvedeno tek posle mog mandata. Predsednik je imao najšira moguća ovlaštenja – postavljao je načelnika SUP-a i on je njemu odgovarao, postavljao je sudije Opštinskog suda, čelne ljude u zdravstvu… To je bila takva situacija – donosimo odluke, koje mi sami treba i da sprovedemo! Kao predsednik, imao sam tri veća – privredno (na čijem je čelu bio Aca Čupić), političko veće (Vida Ćuk) i veće društvenih delatnosti (vodio ga je dr Antal Bodo). Dobro ste poznavali prilike u Kombinatu „Servo Mihalj”. Sa vremenske distance, kako tumačite to što ovaj industrijski gigant nije opstao?
– Mi smo bili najjači kombinat po tome što smo „iznad” poljoprivrede imali celokupnu preradu. Niko, na primer, nije imao skrobaru, i to najveću u jugpositočnoj Evropi, ili fabriku slada, dve uljare i dve šećerane… Bilo je i drugih jakih kombinata i oni su na neki način ne samo uticali, nego i kontrolisali robne i novčane tokove u državi. To je otprilike kao što danas kažu da tajkuni utiču na političare. I državi su takvi kombinati bili zasmetali. Naš kombinat imao je takvu internu banku da je ona, zajedno sa Banatskom bankom, bila na šesnaestom mestu u Jugoslaviji, od ukupno 156 banaka. Ispred njih su bile samo savezne i republičke banke. Kako je izledalo to „potiskivanje” kombinata?
– Država je najpre, osamdesetih godina, donela zakon da se ukidaju interne banke. To je bio prvi udarac. A onda je, devedesetih godine, donet zakon da se ukidaju kombinati. Ali tada je već uveliko bio uzeo maha proces razdvajanja i rastakanja, ne samo u državi, nego i u samim kombinatima. Recimo, kod nas je Uljara prednjačila da izađe, da razbije Kombinat. Nastaje jedno bezvlašće. Verujem da bismo mi opstali da je savezni premijer Ante Marković u ono vreme uspeo do kraja da dovede svoju reformu. Naš kapital bio bi pretvoren u akcioni kapital i kombinat bi postao akcionarsko društvo. Akcije bi se podelile, a tačno se znalo koliko kome pripada. Čak bi i seljak nešto dobio, kao kooperant. Onda bismo svi mi bili vlasnici i ništa ne bi moralo da se „transformiše”. Ali zbog čega se dogodilo to da su pojedinačne firme kasnije manje-više neuspešno privatizovane. Govorim o Pivari, Šećerani, BEK-u…
– Bilo je to vreme opšteg urušavanja. Vreme bezvlašća. Ako se našao neki sposoban i pošten pojedinac, on je nešto mogao sačuvati. Zašto Mlekara nije propala? Zato što je imala jednog Živanka Radovančeva. „Jugoremedija” je u prvom trenutku takođe bila prodavana kroz akcije radnicima, ali bitku smo izgubili u drugom krugu, dok je Miodrag Babić u „Hemofarmu” uspeo to da dovede do kraja – na koji način, to samo on zna. Međutim, kada je kasnije trebalo da se izvrši revalorizacija, nama to nisu priznali, a Babić je uspeo da postigne da se u „Hemofarmu” to prizna i da one akcije koje su upisane ostanu kod radnika. Pretvaranje imovine u akcionarski kapital moglo je, ponavljam, biti delotvorno rešenje i za sve naše pojedinačne fabrike. Nesrećna je okolnost da u toj poslednjoj fazi, pred sveopšti raspad države i privrede, mi nismo imali volju i saglasnost tadašnjih direktora da se zauzmu za opstanak Kombinata, i pored predloženih mogućnosti za to. Većina njih bila je jednostavno nedorasla tim izazovima. Na kraju, još jedno upoređenje ovlaštenja nekadašnjih i današnjih čelnih ljudi grada…
– Današnji gradonačelnici nemaju nadležnosti u privredi, a mene su iz preduzeća zvali ne da ih obiđem, nego da pomognem, da nađemo rešenja. U novije vreme zvali su me na razgovor svi gradonačelnici, i Goran Knežević i Mileta Mihajlov i Ivan Bošnjak i Čedomir Janjić. Šta da im kažem? Svakako im ne zavidim, jer para i nadležnosti nema. To je samo namirivanje stavki iz ojađenih budžeta. Teško se mogu upoređivati te dve epohe. U moje vreme jako puno se gradilo, školovalo, stipendiralo i ostajalo u ovoj sredini. Tada je usvojen stav da se na svakih deset radnika mora zaposliti jedan visoko osposobljen stručnjak. Možete zamisliti koliko je tada, na primer, „Žitoprodukt” imao diplomiranih tehnologa, ekonomista, agronoma… Tako je to bilo. Stara vremena, lanjski snegovi…A. BJELOGRLIĆ
