Fiksni kurs ulepšava sliku
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Kada država u toku jedne godine potroši više nego što prihoduje po osnovu budžetskih priliva i primanja, onda se taj minus „pokriva” pozajmicama. Tako se budžetski deficit konvertuje u državni (javni) dug. Proizilazi da iznos javnog duga predstavlja zbirne rezultate svih prethodnih vlada u vođenju javnih finansija. Svaki naredni kabinet zatiče određeni nivo javnog duga, a nakon završetka svog mandata onima koji preuzimaju dužnost ostavlja do tada akumuliranu obavezu. Krajem 2012. godine javni dug Srbije je bio 17,7 da bi polovinom 2023. dostigao iznos od 35 milijardi evra. Za poslednjih deset i po godina obaveza države je praktično duplirana, pošto je povećana za čak 17,3 milijardi evra. Pri tome, blizu polovine tog novog zaduživanja (8,4 mlrd. evra) se realizovalo tokom i nakon pandemije (2020-2023). Dodatni dug od 17,3 mlrd. evra koji je napravljen tokom prethodne decenije pokazuje koliko se u tom periodu potrošilo više u odnosu na budžetske prihode. Rast državnog duga se ne mora unapred tretirati kao nepoželjan, ukoliko se pozajmljena sredstva koriste u produktivne svrhe, čime se obezbeđuje povećanje proizvodnje i nivoa životnog standarda građana u budućnosti. U konkretnom slučaju, u Srbiji (2012-2023) ukupan rast javnog duga od 98% nije praćen odgovarajućim rastom privredne aktivnosti. Naime, u realnom izrazu (kada se eliminiše efekat inflacije) dolazi se do podatka da je bruto domaći proizvod realno bio veći za „svega” 32,4% u 2023. u odnosu na 2012. godinu. Sledi da je količina dobara i usluga proizvedenih u Srbiji povećana za „okruglo” tri puta manje nego finansijske obaveze države prema (uglavnom inostranim) kreditorima.
Činjenica da udeo javnog duga u BDP-u istovremeno beleži opadajući trend (što je dobro) je, ipak, posledica načina obračunavanja ovog pokazatelja. Naime, do njega se dolazi tako što se iznos javnog duga (35 milijardi evra) podeli sa BDP-om koji je izražen u evrima. Caka je u tome što se BDP u evrima dobija tako što se njegova nominalna vrednost u dinarima koja nije korigovana za inflaciju deli deviznim kursom. U uslovima kada se praktično vodi politika fiksnog kursa dinara u odnosu na evro i kada imamo visoku inflaciju u zemlji, matematički sve izgleda povoljnije nego što jeste.
Treba imati u vidu da je najveći deo našeg javnog duga u stranim valutama (57,7% je u evrima, 13,4% u dolarima, samo je 21,3% u dinarima, a ostatak u drugim valutama), a da se BDP izražava u dinarima. Verovatno je da kurs u dugom roku neće biti fiksan, tako da bi eventualno slabljenje dinara u odnosu na evro „preko noći” pogoršalo vrednost indikatora kojim se kreatori ekonomske politike rukovode. Deprecijacija dinara od 10% (1 evro=130 din.) bi bez dodatnog zaduživanja povećalo udeo javnog duga u BDP-u sa trenutnih 50,7% na 56,1%, dok bi slabljenje dinara za 20% (1 evro=141 dinar) značilo da je pomenuti udeo narastao na 61%, a da se nismo zadužili ni za jedan novi evro. Razloga za paniku za sada nema, ali zato za opreznost svakako ima. Predostrožnost podrazumeva i da (makro)ekonomske pokazatelje ne tretiramo samo kao puke brojeve (formu), već da sagledavamo i njihovo konkretnije značenje (suštinu). U suprotnom, važi pravilo: „statistika naša dika, što poželiš – to naslika”.
