Uoči značajnog jubileja, reporter lista „Zrenjanin” posetio je jednu od najstarijih meštanki našeg grada. Gizela Hartig živi u naselju Brigadira Ristića sa svojim sinom, Šandorom mlađim. Tokom prijatnog razgovora evocirala je sećanja na prošla vremena.
Gizela, od milošte zvana teta Gizi, rođena je u Velikoj Pčinji kao Gizela Koložvari, ćerka Janoša i Rozalije. Prošle godine, 28. oktobra proslavila je svoj 99. rođendan i ušla u 100. godinu života. Njene misli su jasne, a lice je stalno osmehnuto.
ZANAT U RUKAMA
– Imala sam 13 godina, sećam se da su u to vreme u gradu bile veoma poznate krojačice sestre Prec, Hilda i Sari. Šile su za bogate i ugledne ljude. Kako sam kod njih dve godine učila, sugrađani su me upoznali, pa sam tako počela da idem od kuće do kuće da šijem. Naravno, sve to sam radila ilegalno, jer nisam imala dozvolu, a to je tada bilo veoma skupo.
Kada sam se udala za Šandora Hartiga, uzimala sam manje poslove koje sam mogla da završim kod kuće. Moj suprug je bio učitelj. Predavao je u nižim razredima. Najpre u Đali, a zatim u Mužlji. Kasnije je dobio posao u našem gradu. Tada smo se venčali – priča za list „Zrenjanin” Gizela Hartig.
Šandor je voleo decu, puno se bavio njima i van nastave, pa je tako počeo da se zanima i za lutke. Otišao je u tadašnji Mađarski dom, danas Kulturnoumetnički centar „Petefi”, i zamolio upravu da mu odobre da organizuje predstave za prvake.
OSNIVANJE LUTKARSKOG POZORIŠTA
– Prva izvedba bila je „Janko i Julija”. Prvobitno je bila na mađarskom jeziku. Međutim, kada su deca ispričala svojim srpskim prijateljima šta su gledali u Mađarskom domu, postojala je velika potražnja da se ona priredi i na srpskom jeziku. Predstava je postigla veliki uspeh. Nakon toga, pozvali su Šandora u Gradsku upravu. Ponudili su mu da organizuje lutkarsko pozorište u Pionirskom domu u Plank vrtu, koji je imao veoma prijatnu atmosferu. Šandor je prihvatio ovu ponudu i 28 godina je vodio gradsko lutkarsko pozorište.
Bio je sve u tom pozorištu – režiser, direktor i izrađivač lutaka. Često sam mu pomagala u tom poslu, ponekad smo radili do duboko u noć. Šandor je pravio telo lutaka od sunđera, a ja sam izrađivala odela. Nažalost, ta simpatična scena je uništena u požaru i nikada nije obnovljena – navodi Gizela Hartig.
Kasnije je ono srušeno, a lutkarska scena je integrisana u Narodno pozorište „Toša Jovanović”. Šandor Hartig je tada prešao u Novi Sad, gde je radio kao tehnički direktor u Novosadskom pozorištu sve do penzionisanja.
– Za mene je 28. oktobar poslednjih godina više tužan dan, jer je 29. oktobra, dan nakon mog rođendana, moj muž Šandor preminuo pre 22 godine – navodi naša sagovornica.
Gizela Hartig je preživela dva svetska rata, građanski rat, promene granica, više ekonomskih kriza i reformi.
– Dugi život je dar od Boga. Zbog toga sam zahvalna, pogotovo što još uvek mogu da se brinem o sebi i da svakodnevno provodim svoje dane u društvu sina – zaključila je na kraju Gizela Hartig.
Za stranu na mađarskom jeziku u listu „Zrenjanin” napisao Ištvan Prec Priredila na srpskom S. Vorkapić
