Od velike je važnosti formirati pozorišnu publiku na vreme. Generacije najmlađih Zrenjaninaca u svet teatra uvela je Irena Tot, koja je u lutkarskom ansamblu zrenjaninskog Pozorišta stvarala gotovo četiri decenije.
Rođena je 1951. Majka Iren je bila Mađarica, a otac Šamuel Slovak. Osnovnu školu je završila na mađarskom, a srednju hemijsku na srpskom jeziku. Prve glumačke korake napravila je u Amaterskom pozorištu „Madač”, odakle prelazi u profesionalne vode. Prema njenim rečima, Lutkarsko pozorište osnovano je 1956. i slovilo je za afirmisanu kuću u Jugoslaviji.
Irena Tot je igrala u 154 predstave (na dva jezika) i u blizu 5.000 repriza. Uz njeno ime idu i 39 glumačkih i dva priznanja za režiju. Bavila se i pedagoškim radom vodeći radionice u Kišvaradiju (Mađarska) i na akademijama na Cetinju i u Osijeku. Dobitnica je „Oktobarske nagrade” 1976. za dostignuća u pozorišnoj umetnosti. Kao kruna karijere došlo je internacionalno priznanje, „Mali princ” za životno delo na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici 2011.
Ove godine Ireni Tot je dodeljena nacionalna penzija za vrhunski doprinos kulturi na osnovu kandidature ovdašnjeg teatra.
– Nisam verovala da ću je dobiti, jer je ova naša umetnost marginalizovana. Mislila sam da ne mogu da budem u konkurenciji sa prestoničkim velikanima. Kada su mi javili da sam dobitnica, nisam verovala. Bila sam presrećna. Ona ne pripada samo meni, već svim lutkarima. Kakvo je bilo zrenjaninsko lutkarstvo u Vaše vreme?
– Kada sam počinjala, radili smo u staroj zgradi u Plankovoj bašti. Pozornica je bila veoma mala. Scena je bila marionetska i specifična za postavljanje. Kasnije smo zaigrali na velikoj dobivši širinu. Ipak, stari teatar je bio bajkovit. Žao mi je što je srušen i nikada nije obnovljen. U to vreme počeli su da dolaze i reditelji iz okruženja. Od njih smo mi, mladi glumci, upijali znanje i kalili se. Umnogome su nam pomogli i odlasci na velike festivale. Tako smo se obrazovali i pratili dešavanja, jer škole za nas nije bilo. Očekivala sam da će se ona jednog dana otvoriti, što se do danas nije desilo. Lutkarstvo je posebna vrsta umetnosti, i ljudi koji se za njega opredeljuju moraju biti adekvatno pripremljeni. Kako gledate na predstave koje se trenutno izvode?
– Mislim da je današnje vreme mnogo teže. Mladi glumci nemaju školu, ne putuju dovoljno i nemaju mogućnost da isprate sve predstave. To je za njih veliki hendikep. Tračak nade dao je Vladimir Vlada Grubanov. Kada je bio umetnički direktor, osnovao je „školu” u našem Teatru. Odatle su potekli današnji članovi ansambla. Sa druge strane, sa dramskih fakulteta dolaze mladi reditelji i glumci zainteresovani za ovu sferu. Jedan od njih je Predrag Grujić, a verujem da će ih biti još. Današnje predstave su drugačije od naših, ali jesu kvalitetne i dobro osmišljene. Ono što savetujem onima koji dolaze jeste da oslušnu šta ansambl govori. Ta saradnja će ih odvesti na pravi put. Koji momenat u karijeri posebno pamtite?
– Nikada se nisam pokajala što sam lutkarka i prihvatila sam tu umetnost svestrano. Što se uloga tiče, nisam ih bila željna. Imala sam tu sreću da su me reditelji hteli i ostvarila sam sve što sam zamislila. Kada sam počela da se bavim režijom, susrela sam se sa najvećim izazovom. To je moj prvenac, „Mala princeza”, po tekstu Ksenije Stojanović. Svi smo bili mladi i bez iskustva. Najveća radost je usledila kada je komad odabran za Jugoslovenski festival pozorišta za djecu u Kotoru 1999. Vratili smo se sa tri Gran prija: za najbolju predstavu, režiju i ulogu (Danilo Mihnjević). Verujem da su se tada i zvezde nad nama radovale. U kojoj meri moderne tehnike i savremeni materijali utiču na lutkarstvo?
– Lutka ima svoju težinu. Veoma je važno da bude što lakša, kako bi glumac trpeo što manje napora. U moje vreme bile su kaširane i dosta teške. Tu su i ginjoli koji se nose na ruci. Novi materijali su puno toga olakšali, mada, sve više se vraćamo starim. Sa druge strane imamo moderne efekte (reflektori, video bimovi, suvi led). Nisam protiv njih, ali samo ako su upotrebljeni sa merom, jer lutka ne sme da se uguši. Mora da dominira na sceni – ne trpi prenatrpanost. Šta savetujete mladim kolegama i rediteljima?
– Pozvala bih sve koji se dvoume da li da izaberu teatar da slobodno urone u to beskrajno more prepuno simbola, metafora i mašte. Ova vrsta umetnosti ne može da se uporedi ni sa jednom drugom. Glumac lutkar je toliko jak da svojom magijom na sceni, energijom i maštom, emocijama koje se na lutku prelivaju, oživljava neživo. Ta snaga se graniči sa stvaranjem sveta. Neka se ne plaše da će biti izgubljeni i marginalizovani, jer kada glumac uzme lutku, on ju je probudio, oživeo, i ona će u njegovom ritmu disati.
