GLUMICA SARA SIMOVIĆ O SVOM RAZVOJNOM PUTU, ULOGAMA, PLANOVIMA: Pozorište je moja oaza

Naši sugrađani su krajem 2022. imali priliku da na sceni zrenjaninskog teatra pogledaju „Sliku nepoznatog”. Režirao ju je Nikola Zavišić po motivima romana „Izložba” Miodraga Kajteza. Već tada, za oko im je zapala talentovana Sara Simović (1998), koja se odlično snašla u ulozi Aide. Nakon ovog, mlada Kragujevčanka postala je stalni član Dramskog ansambla NP „Toša Jovanović”.
U rodnom gradu završila je Osnovnu školu „Moma Stanojlović” i nižu muzičku „Miloje Milojević” (smer gitara). Iz Prve kragujevačke gimnazije izašla je kao nosilac diplome „Vuk Karadžić”. Od sedme godine, uporedo je pohađala Dramski studio Doma omladine, gde je provela 12 godina.
Glumu je upisala 2017. na novosadskoj Akademiji umetnosti, u klasi profesora Borisa Liješevića. Tokom studija počela je da „peče zanat” u komadima pozorišta „Promena”, kao i mjuziklu „Kosa” (Pozorište mladih), „Velikoj depresiji” (SNP) i diplomskoj predstavi reditelja Đorđa Nešovića „Tamo gde pevaju”. Pojavljivala se u serijama „Tunel” i „Ubice mog oca 5”.
Za rolu Dajane dobila je „Zlatnu antenu” za glumačko otkrovenje godine. Diplomirala je rolom Helene u Liješevićevoj „Proslavi”, koja joj je donela priznanja za najbolju žensku ulogu na festivalu „PAF” u Banja Luci i epizodnu na smotri „Trema” u Rumi.

U ovdašnjem pozorištu glumi u predstavama „Šta će biti sa svima nama” (Liješević) i „Ljubinko i Desanka” Milana Neškovića. Kao Desanka proglašena je najboljom mladom glumicom na 50. „Danima komedije” u Jagodini, a ponela je i titulu „Zalog za budućnost” na 8. „Pozorišnom proleću” u Šapcu. Dušan Petrović, radeći 2023. Nušićevu „Gospođu ministarku”, dodelio joj je lik ministarske ćerke Dare. Savez dramskih umetnika na 73. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine uručio joj je plaketu za najbolju mladu glumicu.
Najnoviji komad u kojem igra je „Efekat” Đorđa Nešovića. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu angažovana je u „Disko svinjama” Sima Đukića. Masterirala je lane monodramom „Krotka” za koju je dobila specijalnu nagradu na 12. „Befemonu” u Bečeju.
Kako gledate na Vaš razvojni put u zrenjaninskom pozorištu?
– Moj put, od prvog pojavljivanja do danas, bio je vrlo uzbudljiv i nepredvidiv. Radila sam sa odličnim rediteljima, prošla kroz vrlo važne procese, dobila priliku da igram potpuno različite uloge i punu slobodu eksperimentisanja, i na tome sam jako zahvalna. Ovo su moji prvi profesionalni koraci i drago mi je što ih pravim upravo kao deo ovog ansambla.
Koliko ste sazreli? U kojoj meri su Vam ovdašnje uloge u tome pomogle?
– Ako govorimo o glumačkom sazrevanju, mislim da je ono osetno. Iskusila sam mnoge stvari, osećam da moj izlazak na scenu ima smisla i da znam šta radim. Smatram da sam kroz neke uloge prošla vrlo uspešno, da sam „ubola” njihovo jezgro i da je to prepoznato. Svaka zahteva da se oko nje pomučiš, a to te lansira ka napretku, sazrevanju i ličnom progresu, što je za mene najvažnije. Moja sreća je ta da su to bile role koje su pružale, zaista, puno prostora za glumačku igru i velika šteta bi bila da se to nije iskoristilo.

 

Kako Vas je ansambl prihvatio?
– Ko god da me pita, i gde god da govorim, za kolege imam samo reči hvale. Kako za njih, tako i za sve ljude iz pozorišta. To je jedna zdrava sredina u kojoj sam se, od prvog dana, osećala dobrodošlo i poželjno. Imala sam njihovu punu podršku šta god da radim i bili su mi veliki vetar u leđa.
Šta je najvažnije što ste poneli kao savet Vašeg mentora Liješevića?
– Mislim da sam sa svakog njegovog časa/predavanja nosila gomilu sadržaja koje i danas obrađujem. On je neko ko je uneo mir, promišljanje i stalnu potragu za istinom u moj svet. Jedan od poslednjih saveta, pre samog završetka studija, bio je da: „uzmem život u svoje ruke”. Sa tim rečima sam upisala Akademiju i otišla sa nje.
Kakva je zrenjaninska publika?
– Divna. Čini mi se da je dobar deo vrlo zainteresovan za pozorište. Sa njima nije teško komunicirati, otvoreni su za razmenu i imaju dobar smisao za humor. Vole dobru komediju. Ono što bih volela jeste da se taj krug ljubitelja teatra proširi i da ono postane potreba svakog pojedinca, kao neka vrsta „duševne higijene”. Da je to mesto gde svi zajedno o nečemu promišljamo, osećamo i menjamo se.
Na čemu trenutno radite?
– Konkretno, što se pozorišta tiče, nastupila je mala pauza, ali čekaju nas najavljeni zanimljivi projekti. Svakog meseca su tu predstave u kojima igram, tako da publiku pozivam na sve ostale komade sa repertoara. Snimam, idem na edukaciju za psihoterapeuta i aktivna sam i u drugim pozorištima.


Da li su Vam draži pozorište ili film?
– Uvek biram teatar, bez mnogo razmišljanja. Iako volim i film i televiziju, kao i proces pripremanja uloge pred kamerama, pozorište je moja „oaza”.
Mladih glumaca je sve više. Kako sebe vidite u tom svetu gde je borba svakodnevna?
– Trudim se da ne razmišljam toliko o toj borbi, poređenju sa drugima i stalnom dokazivanju. Vrlo je iscrpljujuće, ponekad i zastrašujuće. Pokušavam da se usredsredim na ono što radim, čuvam snagu za važne stvari i težim, koliko je god to moguće, da taj mir i balans održim. I dalje čvrsto verujem u to da se svakodnevnim radom i trudom dolazi do željenih rezultata.
Miroslava Malbaški
Foto: Uroš Stepanov, Ervin Kovač, Mila Marković i arhiva NP „Toša Jovanović”