Naš fotoreporter doneo je u redakciju prve prave prolećne fotografije: u prvom planu rascvetale grane voćki, u pozadini gradski pejsaž. Najlepše su one na kojima se iza belih cvetova vidi reka. Ali, to je tako samo na fotkama. U stvarnosti, prolećna orkestracija detalja se i ne vidi od smrada Begeja. Kao i uvek kad je Tisa visoka, tok Begeja se uspori, njegova voda se zgusne, počne da liči na mastilo i zrači teškim, nezdravim vonjem. Zagađujemo je bez milosti, to je naših ruku delo.
Nije jednostavno tumačiti imena reka, različiti narodi koji su, kroz vreme, živeli na tim rečnim obalama, prilagođavali su zatečeni naziv svom govoru i razumevanju. Ako pomislimo na Karpate, gde je početak begejskog toka, lako nam je poverovati da ime Begeja ima veze sa glagolom begati (bežati). Mnogi toponimi u oblasti Banatskih planina imaju slovenske korene, pa je takav i naziv grada Rešice (Rečice).
Dok teče kroz Karpate, ova reka je brza, planinska – mada, kad dođe do banatske ravnice, taj početni smisao žurbe razlije se unaokolo, uspori u meandrima i tršćacima… Tu Begej više ne „bega”, već je zauzdan u kanalu prokopanom još u 18. veku. Istina, razni „šlajzovi” dopuštaju mu da ponekad čak teče i uzvodno.
Tok Begeja je u međuvremenu regulisan, i zagađen. Kažu da su ga Rumuni, u svom delu, dosta i prečistili. Ali mi nismo. Čekamo da Tisa „popusti” i odnese ovaj begejski smrad, pa ćemo zaboraviti na ceo problem. Do sledeće prilike. A nije da nisu obećavali. Samo, em košta, em se, obrni-okreni, izgleda nekako slabo uklapa u izborne cikluse…
