Gledala sam pre neko veče, na nekoj od lokalnih televizija, film o padu Konstatinopolja pod tursku vlast, godine 1453. Film je bio turski, dakle – turska verzija toga događaja, jednog od najkrupnijih u istoriji ovog dela čovečanstva.
U stvari, čini mi se i jedina filmska interpretacija kraja Vizantije, ne sećam se da su druge kinematografije ikad ekranizovale, za veliko platno, tu bitku. Doduše, osvajanje Carigrada je svakako jedan od najvažnijih poduhvata i u istoriji Turske, možda i najvažniji. A zemlje Zapada, čiju filmsku industriju najbolje poznajemo, imale su razloga da nestanak Vizantije posmatraju kao ukidanje velikog konkurenta, nije to za njih tako dramatična stvar – kad je srušen „divlji Bizant“.
No, malo me je iznenadilo što nam turski film nije prikazao ništa novo, ništa drugačije od onoga što znamo o padu Konstantinopolja. Rekao bi čovek da su, o tako značajnom događaju u turskoj istoriji, ispletene legende, mitske priče, dodatne storije o učesnicima i toku bitke. Ali ne, samo onaj poznati siže iz istorijskih čitanki. Kao da zbitije koje je promenilo tok evropske i turske istorije, nije ostavilo nekog naročitog mitološkog traga…
Zato, evo još nekoliko parčića priče, iz našeg ugla, saznala sam ih od neposrednog učesnika, svedoka iz prve ruke. To je Konstantin Mihailović, rođen 1435. godine u Ostrovici kod Novog Brda. On je ostavio memoare – „Janičarove uspomene“ (ili „Tursku hroniku“, u opticaju su bila oba naziva). Ovo delo je živelo, i kružilo, u brojnim prepisima, kao pravi bestseler 16. veka. I danas je važno kao istorijski izvor, sa kojim sam se upoznala tokom studija (obavezna literatura). Iz te hronike znamo da je turski sultan tražio od Đurđa Brankovića, kao svog vazala, da mu pošalje 1.500 konjanika, ali za pohod na Karamaniju (u Maloj Aziji). To je bila prevara, Mehmed Osvajač spremao se na Carigrad. Konstantin piše da su vojnici hteli da se vrate kad su shvatili obmanu, ali im je prećeno smrću. Položaj im je, navodi, bio kod Jedrenske kapije. Osim konjanika, Đurađ je sultanu poslao i rudare – da budu lagumdžije: kopajući kanale pod zemljom, pomogli su da se sruše zidine slavnog grada. Kaže i da je Đurađ teško podneo vest o padu Carigrada… Srpske konjanike je, u tom pohodu, predvodio vojvoda Jakša, rodonačelnik porodice Jakšića. Jakšini sinovi posle su bili u službi mađarskog kralja Matije Korvina, a jedan od potomaka postao je prvi ruski car – Ivan Grozni.
Konstantin Mihailović je, u daljim turskim osvajanjima Srbije, nakon pada Novog Brda, zarobljen, završio je kao janičar. Pa su ga potom Ugari zarobili, negde u Bosni. Izgleda da mu je Đurađ Branković pomogao da se izbavi toga ropstva. Ostatak života proveo je u Poljskoj, tamo je i napisao svoje uspomene – sa idejom da hrišćanima predoči kako izgleda Turska iznutra i da hrišćanske vladare motiviše da se suprotstave turskom osvajanju Evrope…
Poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš Paleolog bio je, po majci Jeleni (čije je prezime, za života, odabrao da nosi) iz loze Nemanjića. Nije želeo da napusti grad, poginuo je na kraju opsade Carigrada, u uličnim borbama.
