Čitav život poznajem Jelicu. Oduvek je želela da bude psiholog u školi. Uspešno je završila školovanje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Zbog nedostatka „veze“, devojačka želja joj se raspršila. U borbi za puku egzistenciju, zaposlila se u Centru za socijalni rad. Tokom karijere suočavala se sa brojnim oblicima društvenih devijacija. Posle deceniju i po, svega joj je bilo dosta, pa je dala otkaz. Odlučila je da se posveti drugoj mladalačkoj pasiji (tehnici). Završila je nekoliko kurseva i danas radi u IT sektoru.
Druga moja poznanica iz Zrenjaninske gimnazije je, tokom studija na Pravnom fakultetu, sa strašću govorila o svojoj budućoj profesiji. U roku je diplomirala, a potom i položila pravosudni ispit. Ubzo se zaposlila. Na prvom radnom mestu se nije snašla?! Nije mogla da se pomiri sa tim da su kod nas pravo i pravda u zavadi. Menjala je pozicije, ali i poslodavce. Na kraju, napustila je profesiju za koju se školovala. Danas je uspešna u edukacijama koje sprovodi u brojnim preduzećima.
Prethodnih dana smo svedoci brojnih tragedija! Dušebrižnici se javljaju sa instant rešenjima za probleme koji su nas ophrvali. Ipak, situacija nije nimalo jednostavna! Društvo u kome psiholog radi u IT industriji, a pravnik sprovodi obuke, nije normalno! Vreme je da se umijemo i pogledamo svoj otužni lik u ogledalu. Neće nam prijati, ali će odraz biti najbolji indikator koliko smo nisko pali…
