Pola veka od olimpijske medalje
Nedavno je na adresu Zvonimira Vujina stiglo pismo Helmuta Zirzova iz Šveriša. Helmut, naime, pasionirano skuplja autograme dobitnika olimpijskih medalja, i video je da mu nedostaje upravo potpis našeg slavnog boksera. Zvonko, koji je pre osam godina oboleo od Alchajmerove bolesti, dugo je vežbao i – autogram je poslat. Supruga Klara kaže da je Z napisao latinicom, ostalo ćirilicom, i da se baš trudio…
Medalje, pehari, ne zna im se broj
U kući sa prelepim dvorištem, Klara brine o suprugu, često im dolaze kćerke Vesna i Aleksandra i unuk Teodor. Dođu i komšije, pa su tako ovih dana u dom Vujinovih svratili i Ćetko i Srboljub Ćetković Jovanović i Cvijetin Pavlović. Povod, sa malim zakašnjenjem, čestitke za Zvonkov 75 rođendan i pola veka od osvajanja bronzanog odličja na Olimpijadi u Meksiku, 1968. godine, oktobra…
Jedan od najboljih boksera lake kategorije Jugoslavije, Balkana, Evrope i sveta šezdesetih i sedamdesetih godina, ponovio je uspeh u Minhenu, četiri godine kasnije, ali u poluverter kategoriji. Petostruki prvak Jugoslavije, osvajač svih jugoslovenskih trofeja („Zlatna rukavica”), trostruki prvak Balkana, vicešampion u Rimu 1967, prvak Mediteranskih igara u Tunisu 1967…
Nosilac je zvanja „Zaslužni sportista Srbije”. U lepo uređenoj dnevnoj sobi, vitrina prepuna pehara i medalja. Nagrada – od „Spartakove” do ordena zasluga za narod… Tri stotine mečeva, 220 pobeda… Medalje, broja im se ne zna, od onog prvog dana 1957. godine kada je počeo da se bavi plemenitom veštinom, u matičnom klubu „Banat”, gde mu je uzor bio Janoš Kovač, do penzije, 1975. godine. Diploma Više pedagoške škole.
Komšije ga ne zaboravljaju
Ovaj tekst je, zapravo, više o komšijskoj solidarnosti. Jer, stanovnici Ljubljanske ulice imaju svoj savet, predsednik je Ćetko, a potpredsednik Zvonko – zbog njegove bolesti, zamenjuje ga Klara i učestvuje u svim zajedničkim akcijama. Jer, Klara i Zvonko su se upoznali i zavoleli, kako ona kaže, sa 14 godina. On je stanovao u Ulici dr Vase Savića, ona u Srbobranskoj. Kako se to kaže, ljubav iz detinjstva koja i danas traje. Klara je danas Zvonku najveći oslonac. Prolazila je sa njim one najlepše trenutke, rođenje kćerki, sportske uspehe… Išla je sa njim na prijeme kod druga Tita…
– Nije mi bilo lako kada ga, posle nekog meča, vidim u modricama… Volim sport, ali nisam volela da idem na mečeve. Kuda god smo išli, išli smo zajedno, na prijeme, na letovanja. Nađemo se u nekom mestu i – oko Zvonka uvek mnogo njegovih poštovalaca, svi su ga prepoznavali, želeli autograme, da se sa njim slikaju – priča nam Klara uz setan osmeh i dadaje da je prve medalje i pehare Zvonko donosio kod njene mame i nje… Zvonimir Vujin, bombarder sa Begeja, kako su ga zvali, mogao bi toliko toga da ispriča o slavnim danima jugoslovenskog boksa. Ali, ne može. Bolest mu ne dozvoljava. Zato postoji dokumentacija koja potvrđuje koliko je Zrenjaninac Zvonko Vujin bio uspešan, jedan od najuspešnijih sportista bivše Jugoslavije.
Neprolazna slava
Sunčane letnje dane provodi u vrtu, često mu društvo pravi kućni ljubimac Riki, ali sve to pod budnim Klarinim okom. Fizički, Vujin podseća na neustrašivog, pomalo svojeglavog boksera, kome su aplaudirali posetioci mečeva. U blizini je Karađorđev park, sportske hale – Zvonko Vujin je danas u svom svetu, svetu koji ne možemo da odgonetnemo, a verujemo da uvek postoji onaj tračak svetlosti.
Da li prolazi slava? Ne, život ispunjen sportskim uspesima koji su pronosili slavu i zemlje i grada širom sveta, vredan je poštovanja. Da li ih se neko seća, već je drugo pitanje. Ali, tu su stanovnici Ljubljanske ulice, u koju su se Vujini doselili 1980. godine, da nas podsete na neka zlatna bokserska vremena svog komšije i grada na Begeju… M. Bečejac
