Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Država koja pretenduje da postane članica Evropske unije (EU) pre pristupanja mora uskladiti svoja pravila sa pravilima koja važe u Uniji. Međutim, čini se da se previše uzdamo u to da će nam proces priključivanja EU pomoći da uredimo „sopstveno dvorište”. Zapravo, niko to ne može da uradi umesto nas samih. Postojanje aranžmana sa MMF-om i proces pristupanja EU, kao spoljni podsticaji i kontrola, pomažu na planu postizanja i održavanja makroekonomske stabilnosti (koliko smemo da se zadužimo, kolike će biti plate u javnom sektoru itd), ali ne doprinose mnogo kada su u pitanju pravosuđe, kvalitet i efikanost državne administracije, smanjivanje korupcije, sloboda medija, vladavina prava…
Zašto su institucije i institucionalna stabilnost važni? Zato što nikakav privredni rast nije i ne može biti održiv ukoliko se ne odvija u uređenom i predvidivom okviru u kojem se poštuju pravila. Iskustva drugih država (iz Latinske Amerike, južne Evrope) koje tradicionalno imaju „slabe” institucije upravo svedoče o tome da se u relativno kratkim vremenskim intervalima smenjuju epizode rasta i recesija, makroekonomske stabilnosti i nestabilnosti, uz stalno prisustvo svojevrsnih tenzija i reformi. Ove zemlje stalno „jure” za razvijenima, ali nikako ne mogu da smanje svoj zaostatak. Kvalitetne i dobre institucije pozitivno utiču na izvesnost i stabilnost, a to je osnov svakog (ekonomskog) rasta i napretka.
Važno pitanje je i kako poimamo institucije – da li kao postojanje pravila ili kao njihovu primenu. Formalno postojanje određenog pravila („na papiru”) u jednom društvu ne pruža informaciju o tome u kojoj meri se ono i primenjuje. Formalno usvajanje pravila praćeno iznalaženjem načina za njihovo nepoštovanje samo doprinosi institucionalnom haosu. Obesmišljavanje institucija je gore nego nepostojanje institucija, jer ima dalekosežnije negativne posledice.
Naša zemlja se prema kvalitetu institucija na relevantnim rang listama (npr. Svetske banke, Svetskog ekonomskog foruma) nalazi na začelju u evropskim okvirima. Ovo je dovoljno snažan i jasan signal nosiocima vlasti da bi upravo u fokus ekonomske politike u narednom periodu trebalo postaviti institucionalne reforme, odnosno izgradnju kvalitetnih institucija. Međutim, da bi se to i desilo potrebno je da se ispune najmanje dva uslova – oni koji vladaju bi morali da se odreknu institucionalne neuređenosti koja im upravo i daje dodatnu snagu/moć, a građani i preduzeća bi trebalo da prestanu sa pokušajima da se uklope u loše institucije („traganje za rentom”) i da počnu da zahtevaju ukidanje starih obrazaca ponašanja, te izgradnju novih i boljih. Bez ovoga nijedna stopa rasta BDP-a nije i neće biti dovoljno visoka.
