Naša proslavljena odbojkašica Maja Ognjenović nanizala je već trinaest sezona na blistavu ogrlicu reprezentacije Srbije. Put do te ogrlice, popločan je ljubavlju prema sportu kojim je počela da se bavi kada je imala samo devet godina.
Vetar u leđa je neprestano stizao od porodice. Tata Rade, majka Bosiljka, brat Miljan i sestra Miljana, bili su uvek uz nju, da je bodre, I da je teše… Ali, ni jedan vetar nije mogao da osigura bezbedan let… Bilo je uspeha i padova, radosti i suza… bilo je onako kako biva kada se svakodnevno naporno trenira, putuje, odriče, želi, pobeđuje i gubi… Bilo je onako kako život i sport grade priču, zazdanu od svetlih i tamnih tonova.
Priču o Maji je počeo da piše dugogodišnji novinar Tanjuga Jovo Vuković i ispisao romansiranu biografiju koja može da bude uzor mladim sportistima i primer kako ne odustati od sporta i kada je najteže. Nedavno je knjiga „Maja na mreži” predstvaljena i u Zrenjaninu, u Kulturnom centru, u prisustvu Majine porodice. Rođena Zrenjaninka podelila je radost sa svojim nekadašnjim sugrađanima i mladim odbojkašicama, a suze su bile O.K. Ostvarila si svoj sportski san, a želela si i da tvoj život bude pretočen u knjigu. Je li to ono što si zamišljala?
– Knjiga Jove Vuković je apsolutno napisana onako kako sam želela. Ona, zaista, nije puka hronologija moje karijere, već pesničkim i književnim jezikom napisana, od mog detinjstva, do danas. Sigurna sam da će imati i dopunsko izdanje (moja drugarica Goca se šalila da će ga ona napisati). Sećaš li se svog prvog treninga, kada te je tata odveo u Osnovnu školu „2. oktobar”? Od toga dana, do uloge kapitena prošle su godine…
– Inače nemam najbolje pamćenje, ali momenat ulaska u salu Škole „2. oktobar” ću zauvek pamtiti. Salu, loptu koja je bila veća od mene, devojčice koje su bile snažnije i uveliko naprednije od mene, mog trenera Zorana Vrbaškog koji me je popeo na sto kako bih i ja mogla ravnopravno da treniram sa njima (da prebacujem loptu preko mreže, smečujem, serviram). Srebrna medalja na Olimpijskim igrama u Ruju prošle godine kruna je tvoje reprezentativne karijere. Koliko je truda trebalo, energije, timskog duha i vere da se stigne do Brazila a potom i do titule vicešampiona?
– Medalja u Riju je, svakako, kruna moje dosadašnje karijere, i do nje nije bilo nimalo lako. Naporni treninzi, pripreme i karantini, ali i sve prethodne godine, jer smo znali da posle Londona, gde smo doživele veliki neuspeh, Rio mora biti naš. Praktično, četiri godine truda i znoja, ali i druga takmičenja koja smo imali između, bili su, na neki način, priprema za Brazil. Svaka od nas je dala 200 odsto svojih mogućnosti, sve smo verovale podjednako i želele istom jačinom. To je bio ključ uspeha. Kad kažeš Zrenjanin, misliš…
– Zrenjanin je moj grad i uvek me lepe emocije vežu za njega. Kad kažem Zrenjanin, mislim porodica. Moji roditelji, moj Miljan, Miljana sa njenom porodicom. Rečju – ljubav. Iako sad već 14 godina živim u Beogradu, Zrenjaninu se uvek radujem i posećujem ga kad god mogu. I danas se družiš sa svojim, zauvek najboljim drugaricama, sa početka odbojaške karijere, Gocom Jarić i Ivanom Tabački?
– Goca je moja najbolja drugarica od 6. godine, a Ivana od par godina kasnije i tako će uvek biti. Znam šta znači pravo prijateljstvo. Ono je nažalost, danas vrlo retko, pa ga samim tim više cenim. Kroz život i odbojku sam stekla još nekoliko divnih ljudi, prijatelja od kojih su mi dve i kume. Koji su najteži trenuci u tvojoj sportskoj priči i kako si ih prebrodila? Bilo je teških trenutaka, svakako…
– Najteži ne mogu da izdvojim jer svaki poraz je posebna (isplakana) priča za sebe. Uglavnom, poraze i neuspehe u reprezentaciji sam teže podnosila nego one u klubu, što je i logično. Poraz za bronzu, 2013, u Berlinu, na EP protiv Belgije mi je jako teško pao. Takvi momenti se kod mene, prvo otplaču, odćute (jedno dva dana), izanaliziraju (gledam izgubljenu utakmicu da vidim šta je moglo bolje i šta je uzrok poraza) i onda shvatim da moram u nove pobede i da od tugovanja nemam ništa, ali ponavljam, to traje par dana. Osećaj snage, moći, ponosa i svega najlepšeg što jedan sportista može da oseti – to sam upravo ja, kao kapiten, osetila posle poslednjeg poena protiv Turkinja. More emocija… Bilo je to u susret Riju… Koji ljudi su, osim članova porodice, kao i događaji i gradovi, obeležili tvoj život?
– Što se tiče gradova uvek izdvajam Atinu jer taj grad doživljavam kao svoj. Tamo mi sve prija i odgovara, mentalitet, klima, a i vežu me lepe uspomene. Tamo imam puno prijatelja i često tamo odlazim, makar i na 2-3 dana (kao sada, za vikend). Što se tiče ljudi, svaki trener je imao poseban značaj i posebnu ulogu, ali sam sa Terzićem sarađivala najduže, pa se on po tome izdvaja. Diplomirala si na fakultetu za sport i fizičku kulturu u Novom Sadu. Od koje je važnosti steći i diplomu, uporedo sa sportskim uspesima?
– Od malena sam znala da ću kad tad, kad mi obaveze budu dozvoljavale završiti fakultet. Ne u godinama kada sam planirala, ali s obzirom da sam još aktivna, ne smatram da je diploma došla kasno. Verujem da će mi ona samo koristiti i da ću stečeno znanje uspešno prenositi mlađima ili ću ga primeniti u poslu kojim se budem bavila. Kažu da si „ženski Nikola Grbić”, lavica u hoproskopu.
– Lavica koja ne veruje preterano u astrologiju. Po meni, ja sam više rak nego lav jer kažu da su rakovi veliki emotivci, a ja to svakako jesam. Lavovi uvek hoće da su prvi i da se bore za sebe, a meni su svi drugi bitniji od sebe. Epitet da sam ženski Nikola mi prija, ali sam se uvek trudila da izgradim svoje ime i karijeru i u tome sam, nadam se, i uspela. Ko je Maja Ognjenović. Šta čita, koje filmove voli, koju muziku sluša, koje je njeno omiljeno mesto za opuštanje…
– Čitam sve, ali uglavnom mamine i Miljanine preporuke (trenutno Kafkinog „Amerikanca”). Filmove ređe, a češće strane serije (Suits, Breaking Bad, Narcos, the orange is the new black). Omiljeno mesto za opuštanje je kod kuće, kod mame i tate. Šta se promenilo u Majinom životu, otkako se, 31. decembra 2016. godine, venčala sa Danilom Dačom Ikodinovićem, nekadašnjim kapitenom naše proslavljene vaterpolo reprezentacije?
– Nije se promenilo ništa u odnosu sa Danilom. Zajedno smo četiri godine i imamo vezu prepunu ljubavi, razumevanja i poštovanja. Da li je ostao još neki neostvareni san?
– Neostvaran san je osvajanje Lige šampiona sa klubom. Nastavljaš karijeru u turskom klubu?
– Produžila sam ugovor sa Ezadžibašijem na još dve godine, samo dan po završetku klupskog Svetskog prvenstva u Japanu. Tvoj savet mladima…
– Savet mladim sportistima je da budu uporni i istrajni, da što pre shvate da nijedan uspeh ne dolazi preko noći i i da se do uspeha dolazi samo trudom i radom. Tvoja deviza
– Devizu nemam, ali verujem da se snovi ostvaruju i da svako od nas mora verovati u nešto. Moja vera u Boga mi daje poseban spokoj.
JEDNA OD ONIH GODINA
Ognjenovićeva je sa seniorskom reprezentacijom Srbije, osvojila, 2015. godine, srebrnu medalju na Svetskom kupu i bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu. Seniorke Srbije su u Japanu izborile učešće na Olimpijskim igrama u Riju, a Maja Ognjenović je na Prvenstvu Evrope proglašena za najboljeg tehničara, treći put u istoriji.
NAJ MAJA
Maja Ognjenović, kapiten reprezentacije Srbije u odbojci, igra na poziciji dizača. Karijeru je počela u Poštaru, nastavila u Crvenoj zvezdi, Olimpijakosu, Pjaćenci… Proglašavana je za najbolju sportistkinju Vojvodine 2006, tri godine zaredom bila je najbolji dizač u Svetskoj ligi, a prošle godine je donela srebrnu medalju sa Olimpijade u Riju.
