Bitno je da novinari lokalnih medija budu povezani
Nekadašnja novinarka našeg lista Maja Živanović dobila je 18. maja prvu nagradu Evropske unije za istraživačko novinarstvo za seriju tekstova o sumnjivim dešavanjima u preduzeću Novi Sad Gas, koji su objavljeni 2016. godine na portalu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE). Majin tekst je školski primer kvalitetnog istraživačkog novinarstva, kako je izjavila predsednica žirija za dodelu nagrade, novinarka Radio-televizije Vojvodine Ljubica Gojgić.
Maja Živanović kao frilens novinarka konstantno je angažovana, i to u više medija. Izveštava i na srpskom i na engleskom jeziku, a naročito prati dešavanja na lokalu širom Vojvodine, pa tako i u rodnom Zrenjaninu. Završila je osnovne studije novinarstva na Univerzitetu u Novom Sadu, a zatim i master studije Komunikologije. Pisala je za dnevni list „Blic”, za portal „E-novine”, za veb izdanje Radio-televizije Vojvodine, a pre svega toga i u Listu „Zrenjanin”, što su počeci koji su joj najdraži. U nagrađenoj seriji tekstova pisala si o tome kako se gomilaju dugovi preduzeća Novi Sad Gas, uprkos dobroj naplati od građana, kao i o tome koliko ovome doprinosi specijalan status preduzeća kao društvenog, što je kategorija koju zakon više ne prepoznaje. Tokom istraživanja, koje je trajalo šest mesecim, doživela si da te nepoznati ljudi prate, što si prijavila policiji. Ipak, nikada nisi pomišljala da odustaneš od svoje priče?
– Moja okolina je stalno zabrinuta za mene i imam sreću da sam okružena ljudima koji brinu za mene. Sa druge strane, sama sam birala koji ću fakultet završiti i kojom ću se profesijom baviti. To bi bilo kao da pitaš policajca da li mu je teško i da li se plaši. Onaj koji se plaši uvek ima izbor da napusti profesiju i da se bavi nečim drugim. Za koje medije trenutno radiš?
– Osim u Vojvođanskom istraživačko-analitičkom centru, radim i za Balkan insajt, autlet Balkanske istraživačke mreže BIRN, što je dnevno novinarstvo. Pišem i kolumnu u „Novim pogledima”, to je nešto novo i više je za moju dušu. O čemu si pisala u kolumni?
– Najslobodnije moguće, ovaj prvi tekst je bio o velikim razlikama u našem društvu. Kako ljudi prvo gledaju ko kojoj stranci pripada da bi odlučili da li će da popiju kafu ili razgovaraju sa nekim. Mi smo pošteno podeljeni u svakoj profesiji na „naše” i na „njihove”, a taj rov je do te mere dubok da se uopšte više ne čujemo niti pokušavamo da saslušamo drugu stranu. To je i postulat novinarstva koji se sve češće krši. Trudim se da ne budem subjektivna u svom poslu i da proverim svaku pretpostavku od koje prirodno krećem. Desilo se mnogo puta da pozovem drugu stranu koja mi objasni nešto najlogičnije, za šta sam isprva mislila da je užasno i nezakonito. Već duže vreme se baviš temama iz energetike. Koliko ti je bilo zahtevno u početku da razumeš ovu oblast, za koju kažeš da je prilično otuđena od građana?
– Energetika je sva u nekim voltama, barelima, kubnim metrima i na početku to deluje strašno. Međutim, imala sam sreću da sam na početku pronašla ljude iz struke i bukvalno sam ih pitala da mi nacrtaju sve iz početka dok nisam počela da baratam temom. Ono što je meni bilo zanimljivo jeste to što Srbija u energetici zavisi isključivo od Rusije, pa sam napisala serijal tekstova o Naftnoj industriji Srbije. Potom mi je iskrsla tema o preduzeću Novi Sad Gas, jer sam već prepoznata u tim krugovima kao novinarka koja razume ove stvari, pa mi je tako prišao izvor i ponudio priču. Ja sam prihvatila i radila sa njim neko vreme, a posle sam samostalno nastavila svoje istraživanje. Osim temeljnog poznavanja teme, koje su to još veštine i znanja koje istraživački novinar mora da ima?
– Volim da pročitam sve zakone koji su u vezi sa mojom temom. Ne volim da sednem sa sagovornikom i da osetim da manipuliše mnome samo zbog mog neznanja. Dakle, mogu da kažem u tom trenutku, izvinite, ali to što vi pričate je protivzakonito i nije tačno. Sa druge strane, jako je važna upornost, pronicljivost i snalažljivost. Jer, ako na primer ne možeš da dobiješ dokumenta sa jedne strane, mora da postoji kopija tog dokumenta i način kako da dođeš do nje. VOICE se bavi lokalnim temama iz manjih sredina. Koliko je teško novinarima iz tih sredina da se bave ozbiljnim istraživačkim pričama, jer istraživačko novinarstvo živi pre svega na portalima poput VOICE-a, zatim Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) i drugih?
– Sa jedne strane, mislim da je lokalnim novinarima najteže zbog toga što se u Beogradu ili Novom Sadu jako malo zna o tome šta se dešava u Vrbasu, Zrenjaninu ili Odžacima. Novinari su tamo prepušteni sami sebi, pa je zato bitno koliko su međusobno povezani i koliko ih ima na lokalu, a sve ih je manje. Sa druge strane, dobro je to što se u manjoj sredini lakše saznaju stvari, ali ipak je daleko teže i opasnije raditi lokalno novinarstvo, posebno istraživačko. Osim toga, ne delim medije po tome da li se bave istraživačkim novinarstvom ili ne. Neki tekst od 500 reči može da bude kvalitetnije istraživačko novinarstvo od nečega od 5.000 reči. Dakle, bitno je kako taj pojedinačni novinar postupa, da li će samo da javi da je nastala rupa na putu ili će da pita gradsku vlast koliko je potrošila te godine na obnovu puteva i gde su te pare.
