Bavljenje muzikom za neke je hobi, dok za druge predstavlja životni poziv. Kao i sve sfere umetnosti i ona zahteva rad, posvećenost, odricanje, ali i neizmernu ljubav prema odabranom instrumentu. Sugrađanina Marka Pejčića, rodom iz Sokobanje, Zrenjaninci pamte kao osnivača i dirigenta hora „SuperNova” i nekadašnjeg člana „Abba ril tribjut benda” (Abba real tribute band). Svoje znanje i veštine prenosi na decu i mlade.
Modernu Akademiju osnovao je sa suprugom Natalijom nakon decenije usavršavanja i rada u MŠ „Josif Marinković”. Osmislili su jedinstven program. Jedan od uzora bila im je londonska rok škola (RSL – Rock School London). Kako je za naš list rekao, zamislili su da polaznici na kreativan način uđu u svet popularne muzike, razviju kriterijum, estetiku, osećaj za grupno stvaralaštvo (bend), kao i logiku i memoriju. Da li Vam je muzika u genima?
– Sve kreće od mog čukundede Filipa koji je svirao nekoliko duvačkih instrumenata. Njega je
sledio pradeda Toma. Pridodao je harmoniku i do kraja života bio čuveni sokobanjski profesor.
Porodičnu odgovornost prihvata i deda Slobodan Boba Miletić. U svoje vreme diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Svirajući saksofon i klavir izgradio je karijeru po svetu. Mama Vesna je talentovana za harmoniku, a ni tatu Dragoslava Pejčića Pecu nije zaobišla ljubav prema italijanskoj muzici i gitari. Neretko porodično muziciramo, s obzirom da je i mlađi brat, Nikola, završio nekoliko nižih razreda.
U trećem osnovne počeo sam da pohađam i muzičku školu. Najznačajniju ulogu po mene odigrao je nastavnik Nebojša Pešić. Prema mom senzibilitetu birao je kompozicije koje sam vežbao. Pored klasike i tehničkih vežbi, ubrajaju se i mnoge džez i pop melodije. Za mene su od presudne važnosti bile česte diskusije na času klavira o tome kako je igra sa odabranom kompozicijom najvažnija u umetnosti, a ne samo strogo pridržavanje pravila. Na taj način stvaramo sopstveni stil, koji svakako mora biti na krilima nekog dosadašnjeg iskustva. Jer umetnost nije, niti sme biti egzaktna. Kako gledate na put koji ste prešli od početnika do profesorskog zvanja?
– Iskreno, nikad nisam planirao da se bavim pedagogijom. Želeo sam isključivo da budem rok zvezda. Koncerti, bine, studijska snimanja i to je to. Međutim, aprila 2011, kada sam se u Hamburgu pripremao za postdiplomske studije na odseku za multimedijalnu kompoziciju, u zrenjaninskoj muzičkoj školi je zatrebao profesor stručnih predmeta na zameni od mesec dana. Odazvao sam se pozivu kako bih se upoznao sa odrednicom u diplomi – muzičar – pedagog. Oduvek su me, generalno, privlačile psihologija i metodika, ali nisam znao da ću jednog dana toliko zavoleti ovaj posao. Zašto je bitno da se u svet muzike zakorači od malih nogu?
– Osim same kulture, a ona je tradicija ili negovanje pravih vrednosti, jako je važno za razvoj percepcije. Ljudi koji se bave muzikom mogu mnogo šire da je sagledaju. Hteli to ili ne, razvijaju multitasking sposobnosti i s lakoćom uspevaju da rade više stvari odjednom.
Na originalan način opisujete put koji Vaši polaznici moraju preći.
– Moramo napokon da prihvatimo da smo živa bića. Svi ljudi greše u svim sferama, pa i u muzici. Da nema toga, život bi bio konstantna stagnacija. Ne bi postojala istraživanja, već bi sve bilo rešeno. Što je dosadno.
Moramo da se prepustimo, naučimo da plivamo i uživamo u svakom momentu, jer konstantno rastemo i napredujemo, a svakom greškom smo bliži cilju. To i roditeljima govorim. Treba se igrati s umetnošću, jer ona samo tako živi i napreduje. Koliko je važno da deca budu usmerena na kvalitetnu muziku i programe?
– Ključno je jer su turbofolk i treš prisutni na sve strane. Metastazirali su i moramo svim silama da se borimo protiv toga, jer uništavaju svest, etiku, estetiku, empatiju i emociju, a to su ključne grane u formiranju čoveka. Kroz pomenuti „pokret” koji nas izjeda, ne možemo da izgradimo prave vrednosti. Tu pre svega mislim na pogubne tekstove i muziku. Ako se ne saseku u korenu mogu postati stil života mališana. Kako se kao pedagog odnosite prema deci, a kako prema njihovim roditeljima?
– Svi koji imaju prohteve treba da uzmu stvar u svoje ruke. Najvažnije je da je dete srećno i ispunjeno ljubavlju. To u startu kažem i roditeljima. Bolesne ambicije moramo ostaviti po strani, jer ne vode u dobro. Iz ljubavi prema svemiru, čovek je uspeo da se vine do vasione. Zašto ne bi mogao i sve ostalo.
Potrebno je samo imati strpljenja, verovati u sebe i voleti ono što se radi. U suprotnom sve je obaveza i ispunjavanje prohteva, a to je ništa drugo nego patnja. Psihologija i filozofija su osnova bavljenja umetnošću, izvođaštvu ili kreiranju bilo čega. Šta god radili s ljubavlju mi ćemo postići rezultate. Koliko god oni veliki bili, mi ćemo biti zadovoljni. Jer nije svaki dan isti, toga isto moramo biti svesni. Bitno je da damo sve od sebe i budemo zadovoljni.
