Čkalja, Zoran Radmilović, Mija Aleksić, Petar Kralj, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Seka Sabljić, Ana Sofrenović i mnogi drugi. Svi oni počeli su kao amateri, postavši kasnije poznati i priznati umetnici. Izraz „amater” potiče od latinskog „amare”, što znači voleti. Dakle, amaterizmom u kulturi se bave oni koji to pre svega vole. Suprotno čestom shvatanju, amaterizam ne govori ništa o umetničkom kvalitetu dela, već isključivo o načinu na koje ono nastaje. U Srbiji danas ima oko 750 kulturno-umetničkih društava sa oko 350.000 članova, dok samo u Vojvodini ima preko 180 amaterskih pozorišta.
U nekim delovima Banata, poput Jaše Tomića i Novog Bečeja, postoji živa tradicija pozorišnog amaterizma. U opštini Žitište nije je bilo, sve do pre 36 godina i osnivanja amaterskog pozorišta „Jovica Jelić” u Banatskom Karađorđevu. To je zasluga Milana Martinovića, koji radi u ogranku žitištanske biblioteke „Branko Radičević” u Banatskom Karađorđevu.
– Moje selo je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bilo otvorenije za nove ideje nego danas. Prvu predstavu sam napravio 1979. godine i zvala se „Čarobna reč”. Inicijativa je krenula od omladinske organizacije, a ja sam imao zvanje organizatora kulturnih aktivnosti, tek završivši srednju školu kulturološkog smera u Srpskoj Crnji. Sa velikom strašću sam skupio ekipu i krenuo u nepoznato. Tada je počelo naše izmišljanje pozorišta. Prve dve predstave smo napravili, a da bukvalno nismo imali ništa, sem prostora za probe. U jednoj predstavi nam je trebao prasak groma, pa smo nekom tablom lima mlatili iza zavese. Na sreću, publika nas je prihvatila, pa je stigla i podrška sela i opštine. Koliko je tokom decenija pozorište uticalo na kulturnu scenu i duh Banatskog Karađorđeva?
– Teško mi je da kao začetnik priče to ocenim. Mislim da je kontinuitet našeg pozorišta inspirisao i ohrabrio aktivnosti poput folklora, izvorne pevačke grupe, literarne i recitatorske sekcije. Karađorđevčani su prestali da se „plaše” teatra jer su im se sa scene obraćali prijatelji, komšije, deca… Izlazili su nasmejani, uplakani, zamišljeni, prepoznajući sebe i svoje probleme. Zajedno sa pozorištem, sazrevala je i naša publika tako da danas imamo veoma zahtevu, ali pristojnu, pravu pozorišnu publiku. To ne znači da smo potpuno zadovoljni. Mnogo ljudi iz sela još nije bilo kod nas.
Igramo svakog vikenda, ulaznice ne naplaćujemo, a posetioci uvek mogu popiti kafu, sok i dobru domaću rakiju. Vremena su teška za pozorište, tako da nam prava borba za publiku tek predstoji. Svoju publiku uglavnom poznajemo, tako da kada dođe neko ko odavno ili nikada nije bio, svu pažnju usmerimo na njegov izraz lica posle predstave, nadajući se da ćemo prepoznati trag predstave na njemu. Uglavnom nisu ravnodušni, što ohrabruje! Verujem da je naš rad uneo bar malo optimizma i tolerancije u selo. Koja su osnovna zanimanja članova vaše trupe? Gde ste sve pronalazili junake koje ste izvodili na daske?
– Kroz naše pozorište je dosad prošlo više od 200 ljudi različitih zanimanja: đaci, srednjoškolci, studenti, poljoprivrednici, radnici, profesori, penzioneri… Mi smo jedno od retkih pozorišta koje nema problem sa brojem glumaca. Jednom se desilo da smo nastupali u istom terminu, na tri različita mesta. Bila je nedelja i u Karađorđevu smo igrali „Braćo i sestre”, u Temišvaru „Ne igraj na Engleze” i u Kuli komad „Kući”. Koliko je verovatno da jedno amatersko pozorište u malom mestu ima toliki izbor glumaca, da može da napravi tri različite podele za istovremene nastupe u tri mesta?! Inače, retko pogrešim u izboru glumaca i podeli uloga, ali nekada se desi da u pozorištu ne vidim glumca za određeni lik te ga tražim i uglavnom nađem u selu: u kafani, polju, na ulici… U glumačkom smislu kontinuitet se nije prekidao – stariji glumci su na sceni stajali uz mlade. Posle više od 60 premijera koje ste potpisali kao reditelj, vidite li nekoga ko bi Vas nasledio kada dođe vreme?
– Ima u našem pozorištu članova koji bi mogli da naprave predstavu, a neki od njih već i jesu. Pozorište nam je hobi, ali prema posvećenosti i odnosa prema teatru, mi smo praktično profesionalci. Kada god prolazite ovuda, kasno po podne i uveče, videćete upaljena svetla. Moji glumci imaju svoje poslove, škole, fakultete, porodice, decu, brakove… Meni je lakše – imam samo pozorište. Siguran sam da će teatar u Karađorđevu, u nekom obliku, nastaviti i posle mene. Tokom decenija se odigrala društvena i tehnološka revolucija. Iz analognog dospeli smo u digitalni svet, koji nam je neumitno promenio svest. Koliko je to uticalo na umetnost i koliko se današnji mladi pronalaze u onome što ste Vi kao dete zavoleli?
– Jasno je da savremeno doba ruši i ponižava sve vrste umetnosti, pa i pozorište. Mislim da je zbog toga naš rad još vredniji! Najlepša knjiga koju sam pročitao jeste Servantesov „Don Kihot”. Razumem tog tipa. Mladi sa kojima trenutno radim duboko razumeju pozorište. Potpuno su posvećeni, ali i svesni da je misija koju imaju osuđena na neuspeh. Ali onda se javljaju geni naših predaka i borba se nastavlja!
Naša „Mećava” je nedavno gostovala na međunarodnom festivalu u Pačetinu kraj Vukovara. „Čorba od kanarinca” se ni ne „raspakuje”. Igrali smo je u Gradskom pozorištu u Jagodini, u beogradskom Dadovu, na republičkom festivalu u Malom Crniću. Aktuelnu sezonu otvorili smo 14. oktobra premijerom predstave „Doktor Šuster” po tekstu Dušana Kovačevića. Ja sam dobio priznanje za izuzetan doprinos razvoju dramskog amaterizma u Vojvodini. Uvek iznova nastupamo. To je valjda i najvažnije.
Ilija Tucić (tekst je prvobitno objavljen u Vojvođanskom magazinu) Foto: Goran Budisavljević
