Pre dvadeset godina sam verovao u ono što su nam servirali sa Zapada! Moje uverenje je tada bilo zasnovano na brojnim postulatima. O tržišnoj ekonomiji sam učio na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Tada su nam profesori propovedali o prednostima stranih direktnih investicija. Najpre su ukazivali na transfer tehnologija, tj. da ćemo steći nova znanja i iskustva ukoliko otvorimo granice.
Godinama me je proganjala dilema: kakve ćemo specifične veštine razviti tako što ćemo naučiti da motamo kablove?! Zar to nije manuelni posao?
U početku, ranih dvehiljaditih, nisam smeo nikome postavljati navedena pitanja. Bojao sam se da me ne proglase da bogohulim protiv ideologije zvane „slobodna tržišna utakmica“.
Kako je vreme odmicalo, sve više njih je počelo da ukazuje na ono što sam do nedavno zadržavo za sebe. Shvatio sam da moja sumnja nije bila bezrazložna. Kapital je odlučio da se oplodi u Srbiji zato što mu to godi (jeftina i kvalifikovana radna snaga, državni podsticaji i sl). Dakle, niko nije verovao u našu evropsku budućnost.
Naravoučenije, Zapadu i Istoku je stalo (samo) da nas iskoristi. Jedini način da preživimo ova turbulentna vremena jeste da se uzdamo u sebe same…
