Galerija Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ) nedavno je bila pretvorena u pravi vatromet boja. To je učinila svojim nesvakidašnjim radovima Gabrijela Parigros. Master studije slikarstva i likovne pedagogije završila je na novosadskoj Akademiji umetnosti 2005, u klasi profesora Milana Blanuše. Živi i radi kao nezavisna umetnica.
Izložba, kojom se nakon duže pauze predstavila sugrađanima, nosila je naziv „Alisa u Zemlji dopamina”. Zašto je postavku upravo tako nazvala, šta ju je inspirisalo, kako gleda na svoj grad, stvaralaštvo i umetnost uopšte otkrila je za naš list. Šta su Zrenjaninci mogli da vide na Vašoj izložbi?
– „Alisa u Zemlji dopamina” je izbor iz moje poslednje serije slika, sačinjen od 23 rada malog i srednjeg formata. Predstavlja moj odgovor na rane senzacije koje su na mene ostavile, kako sama knjiga, tako i ilustracije Bate Kneževića, provučene kroz prizmu proteklog vremena, iskustva, unutrašnjeg proživljavanja i intimnih frustracija.
Sam izraz pripada sferi nadrealnog, neofovističkog pristupa, što svakako najbolje i odgovara samoj naraciji unutar slika. Živih su boja, sa kreaturama nalik životinjama i ljudima, sa puno floralnih motiva. Svi oni su pomalo snoviđenja, dijalozi u nepostojećim gradovima i prirodi. Vedrina boja privlači posmatrača, dok pronicanje u same likove budi nelagodu. Jasno je da Vaša postavka korespondira sa poznatim romanom Luisa Kerola. Zašto je Vaša junakinja u ovakvom svetu?
– „Alisa” je izašla iz Sveta čuda, i otišla u polje dublje, u Zemlju dopamina. To je odgovor na savremene okolnosti, na nešto na šta niko od nas više nije imun. Dopamin je hormon zadovoljstva koji lučimo i koji nam je potreban, ali dogodilo nam se svima da se on stvara i pojačava neprekidnim boravkom na društvenim mrežama.
Kroz njih se danas samopotvrđujemo i to koristimo kao merilo sopstvene vrednosti. I moja „Alisa” živi u tom svetu. Dopaminska kriza nije ni mene zaobišla. Vrtimo postove u svakom slobodnom trenutku, često izbegavamo i obaveze, trošeći vreme upravo na šarenim slikama. Zašto? Pa zbog dopamina, koji nam sada treba i bez njega, tj. bez interneta upadamo ponekad u pravu narkomansku krizu. Da li su moji radovi kritika toga? Pa ne. Ja sam tu da svedočim, nikako da menjam svet. Koje tehnike ste koristili i da li je ovo nova ili stara Gabrijela kada je reč o Vašem stvaralaštvu?
– Oduvek u radu preferiram klasičan slikarski tretman ulja na platnu. U tom smislu to je ista Gabrijela. Što se samog likovnog izraza tiče, za nekog ko moj rad ne poznaje dovoljno, stari i novi radovi se značajno razlikuju. Ipak, postoji određena stilska poveznica koja se upravo i nalazi u knjizi „Alisa u Zemlji čuda” i zbog koje je čitav novi ciklus i nastao. Samo sam sada odlučila da marginalne elemente stavim u prvi plan, da ih prenaglasim i manipulišem njima u punoj slobodi. Ono što je novo su svakako „alati”, a pre svega upotreba veštačke inteligencije u kreiranju skica koje će kasnije biti korištene u samom procesu stvaralaštva.
Specifičnost toga je da ja upotrebljavam reverzibilan proces, vraćanja digitalnog u analogno, spram trenutno prisutnog trenda gde se produkt veštačke inteligencije predstavlja kao finalan. Ono što sam zadržala, ali i naglasila, su svakako veoma žive boje. Za mene je ona jako važna, a po reakciji posetilaca rekla bih da je i drugima. Nemojmo zaboraviti da smo srećnim vremenima nazivali period koji se odlikovao izrazitom upotrebom boja, oblika, živim motivima. Danas živimo u generičkom svetu gde dominira siva, pa nam ona kreira i određenu vrstu konstantnog (ne)raspoloženja. Nije Vas bilo neko vreme u rodnom gradu i na lokalnoj umetničkoj sceni. Da li se nešto po vašem povratku u Zrenjanin promenilo ili je sve ostalo isto?
– Iako sada boravim ovde ne bih mogla reći da sam i sasvim tu „prisutna”. Verujem da je Zrenjanin nastavio svoj put i da je na neki način ostao „isti”, a da sam se možda ja promenila u odnosu na njega. Možda bih intimno želela da Zrenjaninci malo više vidno vole svoj grad. Znam da ljubavi ne nedostaje, ali htela bih da se to više ispolji u samom odnosu na grad. Ponekad deluje kao da je nevoljen i to je tužno. Morali bismo svi kolektivno da razmislimo zašto je to tako, i da to promenimo. Kako gledate na položaj umetnika uopšte?
– Umetnik nikada nije bio u „privilegovanom” položaju, pa nije ni sada. Ipak, ne bi bilo pravedno reći da neke stvari nisu danas olakšane. Već sam pristup informacijama, u oba smera, od vesti iz sveta, do ličnog plasmana, putem novih tehnologija je danas neuporedivo lakši. Kod nas bi možda trebalo više promovisati menadžment u umetnosti, raditi na obrazovanju stvaralaca tako da usvoje veštine samopromocije i plasmana na svetsku likovnu scenu. To je ono što nedostaje, i što naše autore spušta u nepovoljniji položaj. Za sada svetli primeri leže samo u pojedincima. Većina, nažalost, ostaje u pasivnom stanju. To treba menjati, jer kako kažu: „Hoće svemir, al’ moraš nešto i ti sam”.
Miroslava Malbaški Foto: Dragan Leleš i radovi umetnice
