U kakvoj su vezi naučnik Albert Anšatajn, najpoznatiji violinista 20. veka lord Jehudi Menjuhin i tenor iz Banata Bela Mavrak. Anštajn je bio u publici na prvom koncertu dvanaestogodišnjeg Jehudi Menjuhina. Kada je Bela Mavrak bio na početku karijere, imao je čast da koncertrira sa, tada već slavnim, Menjuhinom. Poslednje pismo koje je Menjuhin u životu uputio, bilo je poslato Beli Mavraku, u kojem se zahvaljuje mladom tenoru na mogućnosti da zajedno nastupaju i želi mu dugu i uspešnu karijeru.
ZAVEŠTANJE ZA BUDUĆNOST
– Tri nedelje nakon što sam dobio pismo, 1999. godine, lord Jehudi Menjuhin je preminuo – seća se Bela Mavrak – Njegovo pismo je uramljeno i ima posebno mesto na zidu naše kuće u Kelnu. Od osoba poput Menjuhina učio sam da volim ljude, da poštujem kolege i da nikada ne zaboravljam odakle sam krenuo u svet.
A prijatelje imam širom sveta i oni najveći su i najprirodniji, najjednostavniji. Naravno, sve što je oblikovalo moje detinjstvo i mladost naučio sam u roditeljskom domu. Sve to će, nadam se, biti sadržano u dokumentarnom filmu o mom životu i karijeri koji snima ekipa Radio televizije Vojvodine.
Mavrak je rođen u Badenu, čuvenoj banji kraj Beča, gde su živeli roditelji njegove majke Julijane, dok mu je otac Bela bio na odsluženju vojnog roka u Skoplju. U Badenu, gde su svojevremeno svirali Mocart, Betoven i Štraus, prvi put se oglasio maleni Bela. Po povratku sa odsluženja vojnog roka otac Bela Mavrak došao je po suprugu Julijanu i svoga naslednika koji je poneo njegovo ime i prezime.
Odrastao je u Zrenjaninu, u Njegoševoj ulici, a potom u Mihajlovu, gde su njegovi roditelji radili u Osnovnoj školi. Školovao se u Zrenjaninu, Beogradu, Nemačkoj, Italiji… Da njegova majka nije poznavala maestra Slobodana Bursaća, gde ga je uputila na časove pevanja, verovatno nikada ne bi zapevao ni u Omladinskom horu „Josif Marinković”.
– Moja majka je predavala srpskohrvatski jezik deci čiji je maternji bio mađarski, a vodila je i folklornu sekciju, radila koreografije, rukovodila citraškim orkestrom, osvajala priznanja na smotrama širom Jugoslavije. Čim me je čuo maestro Bursać, postao sam horista u „Josifu” gde sam sa uživanjem pevao, a on mi nikada nije naplatio ni jedan čas dok me je podučavao harmoniju i kontrapunkt. Završio sam Nižu muzičku školu „Josif Marinković” u Zrenjaninu, uporedo sa osnovnom školom, zatim i Medicinsku školu i roditelji su želeli da nastavim studije.
Jedan od prvih koncerata sa Omladinkim horom „Josif Marinković” Bela Mavrak je imao u Nikolajevskoj cvrkvi u Novom Sadu gde su, svojevremeno, krštena oba deteta Mileve Marić Anštajn i Alberta Anšajna.
A kad je već svima bilo jasno da će moj životni poziv biti muzika, majka je znala da mi je neophodno potpunije i šire muzičko obrazovanje. U Ljubljani, gde sam služio vojsku, bio sam kuvar, svirao sam i u vojnom orkestru, a drugovi su me podsticali da komponujem – priča Bela.
U Kelnu je, ipak, njegov drugi dom, mada Bela kaže da se nigde, a bio je u svim delovima sveta, ne oseća kao stranac.
LJUBAV ŽIVOTA
– Suprugu sam upoznao na aerodromu u Havani, na Kubi, pre deset godina. Došla je kao prevodilac noseći buket cveća, u pratnji kubanskog minstra kulture – živo je Belino sećanje. – Prevođenje nije bilo potrebno pošto je španski jedan od sedam jezika koje govorim. Emocije su bile obostrane, ubrzo smo počeli da se družimo, a nakon dve godine smo se venčali. Ona je menadžer u jednom hotelu u Kelnu. Idemo sada na ručak, na ćevape, u Duren, gde je nekada živeo moj ujak, Josif Lukenić, pionir jugoslovenskog džeza, koji je svirao u orkestru RTB i RTV, a zatim se preselio u Nemačku. Dan je lep, tamo su naši prijatelji, a Diren je udaljen od Kelna samo 45 kilometara…
PLATINASTI TENORI
Bela Mavrak je pevao i u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu, i u Operi u Kelnu. Dve godine bio je član nacionalne opere u Vajmaru, u Nemačkoj, a njegov muzički uzlet i svetska karijera krenula je kada ga je čuo Andre Riu. Nakon što je snimio CD sa nemačkim orkestrom, Riu ga je pozvao, 2004. godine u Mastriht, u Holandiju da peva u njegovom orkestru, sa kojim putuje svetom već više od petanest godina i nastupa zajedno sa još dvojicom platinastih tenora. Prva turneja je potrajala godinu dana i svaki koncert je bio spektakl za izvođače i za publiku. Tako su, nakon gotovo pet godina nagovaranja, stigli i u Beograd u „Štark arenu”.
– Bilo je fantastično – kaže Bela. – Hiljade ruku je pljeskalo, a „Tamo daleko” je pevala sa nama i publika. Planirani su brojni koncerti i ove godine, u Americi i Evropi, u novembru je treba da budemo ponovo u „Štark areni”, ali je pandemija sve to odložila… Ali, ja sam optimista i uvek se nadam boljim vremenima.
Biće to, ako bude koncerata, kako kaže Bela, već poznati repertoar koji uvek osvežavaju i novim kompozicijama.
ZRENJANINSKE USPOMENE
Žive su i uspomene sa koncerata u Zrenjaninu. Kako kaže, svaka ptica se vraća u svoje gnezdo. Dobro, možda ne baš svaka, ali je on, izvesno ona koja se vraća….
– Poslednji put sam pevao u Zrenjaninu na „Danima piva”, sa Zrenjaninskom filharmonijom pre dve godine – oeća se Bela. – To je moja, domaća publika, pred kojom rado pevam. Mnogo ljudi, puno aplauza, emocija… Dve godine ranije, takođe je bilo uzbudljivo na Novogodišnjem koncertu sa Zrenjanskom filharmonijom. A pre toga, mislim 1994. godine, u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” nestajalo je struje i bilo je jako, jako hladno…
Komunikativan, otvoren i vedar, Bela Mavrak pleni na sceni, kao i u šetnji gradovima Srbije, Evrope, sveta… Susret sa prodavcem na „buvljaku” u Mastrihtu, završen je kupovinom slike „Uzbudljiva ulica” Milića od Mačve, za koju je trgovac mislio da joj je autor ruski majstor.
– Volim da šetam centrom Zrenjanina ili Novog Sada, da sretnem prijatelje i poznanike, da popijem sa njima kafu, da se setimo nekih davnih vremena – emotivan je Bela Mavrak. – Rado šetam Kelnom, odem sa suprugom u italijanski restoran, raduje me što se njoj dopadaju Zrenjanin, Mihajlovo, Novi Sad…
Govori srpski, mađarski, nemački, engleski, italijanski, španski i ruski, a peva na više od deset jezika. I kada peva, i kada priča, i kada sluša muziku ili sagovornika, to čini sa bujicom energije i emocija… I još jednom se oboje uveravamo da bez emocija nema pesme, koncerta, putovanja, susreta, a ni života…
SVE NAŠE PESME
Bela sluša i rok, pop, evergrin… Oduševljavao se, kada je bio tinejdžer „Pink Flojdom. Bio je na koncertima grupe „Dare straits”, Erika Kleptona, Boba Dilana, koje je i lično upoznao. Fotografisao se sa Entonijem Hopkinsom. Za „Makarenom” je ludovao svet, a Bela je pevao sa Antonijem i Rafaelom – „Los del rio”, koji su ovu pesmu lansirali.
Snimio je, 2010. godine, album „Un solo en el Aire” sa legendama kubanske muzike, članovima benda „Buena vista social klub”, na kojem su kompozicije iz holivudskih filmova, kubanske i pesme iz naših krajeva „Bolujem ja, boluješ ti”, „Devojko mala”, „Samo jednom se ljubi”, „Čardaš”…
AVANTURE U DIVLjINI
– Kao dete želeo sam da budem arheolog, da putujem i istražujem. Nisam mogao ni da zamislim da negde na planeti ljudi žive kao u praistoriji. Bio sam u Zapadnoj Papui Novoj Gvineji tri puta. Tamo žive i dva plemena kanibala. Bio sam prvi belac koji ih je posetio… Nezamislivo, spavao sam na drvetu, kao što to rade urođenici… Nisu me pojeli, smejali su se i pevali sa mnom. Volim i životinje, domaće i divlje, koje sam sreo u Tanzaniji, Keniji, Namibiji, Togou, Kongu. Upoznao sam i gorile. Bio sam i na Borneu i Sumatri, u Indoneziji, snimao plemena u džungli – priča o svojim avanturama Bela Mavrak.
PODUČAVA I STUDENTE
Nakon završetka visokog muzičkog obrazovanja u Kelnu, usavršavao se kod čuvenih italijanskih tenora Franka Korelija, u Milanu kod Đanija Rajmondija, u Bolonji, kao i švedskog tenora Nikolaja Gede. Kao što im je i obećao, sada podučava studente na kursevima belkanta na akademijama u Havani, Sao Paolu, Kampinasu, Salvadoru, Limi (gde je proglašen za počasnog profesora), u Tokiju, Kelnu, Temišvaru…
Oim muzike, interesuje ga i moda – ima poseban stil odevanja, a vlasnik je neobične kolekcije cipela. Uživ i u snimanju neobičnih predela.
Branka Jajić FOTO: Arhiva Bele Mavraka i lista „Zrenjanin”
