Nije najvažnije kolika je plata, već šta za nju može da se kupi
Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Jedan od načina da se odgovori na pitanje kako se u Srbiji živi jeste da se formira vremenska serija podataka o tome koliko su proizvoda i usluga građani mogli da kupe od zarada koje su ostvarili. To je ono što zovemo „kupovna moć”, a to je i glavno merilo životnog standarda. Ljude, zapravo, i ne zanima koliko nominalno zarađuju (400, 500 ili 1000 evra), već šta za taj novac mogu da kupe (realni dohodak).
Interesantno je uporediti podatke o vrednosti prosečne neto zarade i prosečne potrošačke korpe. Ukoliko bi se posmatrali samo podaci o prosečnoj neto zaradi, zaključci ne bi bili adekvatni, jer nominalni iznos zarade nije dovoljan pokazatelj kupovne moći pošto tokom vremena i cene rastu, menja se i vrednost potrošačke korpe.
Prosečna potrošačka korpa u Srbiji za februar 2018. je iznosila 70.169 dinara, dok je prosečna mesečna neto zarada (bez poreza i doprinosa) obračunata za isti mesec iznosila 47.819 dinara. To znači da je u februaru 2018. prosečnom zaradom u Srbiji moglo da se „pokrije” oko 67,6% prosečne potrošačke korpe. Nepovoljan odnos prosečne neto zarade i prosečne potrošačke korpe je prisutan godinama unazad: 68% (2010), 68% (2011), 69,4% (2012), 67,6% (2013), 67,1% (2014), 66,2% (2015), 68% (2016), 68,5% (2017).
Dakle, u kontinuitetu prosečna neto zarada u Srbiji nije dovoljna za pokriće prosečne potrošačke korpe – tokom perioda od 2010. do 2017. godine prosečnom zaradom je bilo moguće „pokriti” svega oko dve trećine prosečne potrošačke korpe. Ono što se, takođe, može izračunati jeste da je pomenuti odnos bio povoljniji u periodu 2003-2007. godina, kada se u proseku mesečnom zaradom moglo finansirati oko 80% prosečne potrošačke korpe.
Posmatrano po gradovima, na ovaj način procenjen nivo životnog standarda nije bio isti. Koristeći podatke o prosečnoj neto zaradi i prosečnoj potrošačkoj korpi (februar 2018.), izračunali smo da je kupovna moć stanovništva najveća (iznad proseka Srbije) u Beogradu, Kragujevcu i Smederevu. Beograđani prosečnom neto zaradom mogu da plate „čak” 79,4% potrošačke korpe, građani Kragujevca 71,4%, a stanovnici Smedereva 71,9%. Ispod republičkog proseka nalaze se oni gradovi u kojima žitelji prosečnim platama mogu da plate manje od 67,6% robe koja ulazi u prosečnu potrošačku korpu. U februaru 2018. g. pokriće prosečne potrošačke korpe prosečnom neto zaradom iznosilo je: u Pančevu 62%, u Sremskoj Mitrovici 61%, u Subotici 58%, u Zrenjaninu 60%, u Valjevu 64%, u Kraljevu 65%, u Leskovcu 63%, u Zaječaru 67% itd.
Ono što treba da zabrinjava je struktura potrošačke korpe u Srbiji, koja govori u prilog tome da je kvalitet života na relativno niskom nivou. Naime, gotovo 60% izdataka se odnosi na tzv. egzistencijalne potrebe (hrana, piće, stanovanje, struja, gas), a malo preostane za kvalitetnije oblike potrošnje (zdravstvene usluge, putovanja, zabava, kultura, rekreacija).
