Kada govorimo o čoveku sa antropološkog, religijskog, sociološkog, psihološkog ili bilo kog drugog aspekta, jedno je sigurno – reč je o jedinstvenom i neponovljivom biću. Ono što ga izdvaja od drugih su osećanja. Kako navode brojni naučnici, radi se o svesnim iskustvima koja karakteriše intenzivna mentalna aktivnost i određen stepen (ne)zadovoljstva.
Reakcije su na događaje ili situacije i utiču na naše ponašanje i fiziološke procese. Osnovne emocije (sreća, tuga, ljutnja, strah, gađenje i iznenađenje) su urođene reakcije na draži i izražavaju se kod svih ljudi na sličan način.
AUTORSKI TIM
Danas, kada je čovek prezauzet brigama i svakodnevicom, često ni ne razmišlja o osećanjima. Posebno je intrigantno kada ih treba približiti deci. U ovaj podvig upustio se Lutkarski ansambl Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Za mališane su nedavno izveli „Hotel za osećanja”. Prema istoimenoj slikovnici Lidije Branković nastao je tekst dramaturškinje Anje Pletikosa.
Komad je na scenu ovdašnjeg teatra postavila Morana Dolenc, rediteljka iz Hrvatske. Kako je objasnila, želela je da mališanima poruči da su oni sami hoteli i da svako, pa i najneprijatnije osećanje, kad-tad napusti smeštaj, to jest nas. Blagovesta Vasileva osmislila je kostime i scenografiju. U nastanku vizuelnih elemenata pomogla je Aleksandra Vučković. U autorskom timu su Jovana Rakić, zadužena za scenski pokret i Nenad Kojić, kompozitor. Nikola Zavišić, koji je u Zrenjaninu režirao tri dramske i jednu lutkarsku predstavu, sada potpisuje oblikovanje rasvete. Suflerka i inspicijentkinja je Aleksandra Šalamon.
MOĆ INTERAKCIJE
Uigranu ekipu i ovog puta predvodi mladi i talentovani Predrag Grujić. Publika ga je zavolela još u debitantskom komadu „Dečak i mesec”. Svoje glumačko umeće, veštinu rukovanja rekvizitama, moć transformacije, ali i snagu emocija pokazao je u predstavama: „Uspavana lepotica”, „Pradevojčica”, „Neko se uselio u onu staru vilu”, „Čudnovate zgode Šegrta Hlapića”, „Giga pravi more”, „Miša Idvorski Pupin”.
Ovog puta je tata devojčice Vide. Kroz priču o hotelu i njegovim posetiocima dočaraće joj šta se to u dešava u njenom, ali i u telu svakog deteta. Takođe je i recepcioner. Na šaljiv i dovitljiv način ugađa prohtevima gostiju, odnosno emocijama. Važan deo njegove uloge ovog puta je improvizacija. Mališani su ti koji, poput njegove ćerke, postavljaju pitanja na koja on, kao roditelj, mora da ima spremne, adekvatne, ali i zanimljive odgovore.
– Posebno su mi interesantni razgovori sa najmlađom publikom. Smatram da je ova tema veoma bitna, kao i sam kontakt koji se ostvaruje između dece i glumaca. Odavno nismo imali predstave namenjene mališanima starijim od četiri godine. Drago mi je što smo im se vratili. Druga stvar koju bih izdvojio su vizuelni efekti. Njima smo posvetili dosta pažnje i upotpunjuju celu priču – rekao je Grujić.
TUGA, STRAH, LJUTNJA, SREĆA
Vida je simpatična i vesela devojčica. Kao i njeni vršnjaci ide u zabavište. Po povratku voli tati da ispriča šta je doživela, sa kime se igrala, potukla. Posebno ume da se požali na ručak. Za Mariju Pantin, koja se ranije nalazila u mnogo zahtevnijim rolama, ovo nije predstavljalo veliki izazov. Njena harizmatična priroda i vrcavost na sceni izmamili su osmehe mališana koji su se poistovetili sa njom.
Četiri glavne emocije maestralno su oživeli Kristian Kardoš, Snežana Popov, Danilo Mihnjević i Nataša Milišić. Autorski tim je posebno vodio računa oko scenografije, propratnog dekora i kostima. Svakome je pripala boja koja ga simbolizuje.
Kristian Kardoš (tuga) utonuo je u plavetnilo, što asocira na vodu i suze. Uspeo je da odgovori zadatku i izazove empatiju. Deca su komentarisala kako im je žao ovog lika i njegove sudbine. Pomalo im je bio dosadan jer je često plakao. Snežana Popov postala je Gospođa strah i stanovnik hotela koji se plaši i sopstvene senke. Odevena u zeleno, sa koferom u istim nijansama, brže ga je napustila nego što se u njemu zadržala. Pravu pometnju napravio je Danilo Mihnjević. Sa ogrtačem i garderobom u jarko crvenim tonovima delovao je kao da je doputovao pravo iz pakla. Mihnjević, koji je decenijama na sceni, ispričao je kako je oživeo svog junaka.
– Ljutnja je veoma zahtevna za dočaravanje. Najviše sam posmatrao moje dete. Razgovarao sam sa svojom majkom koja je vaspitačica, i suprugom, i dosta su mi pomogle. Najteže mi je bilo da pronađem balans. Da sam lik „spustio” na nivo najmlađih, „skliznuo” bih u diletantizam. U suprotnom bio bi strašniji nego što treba. Trudio sam se da budem duhovit i da ljutnja više liči na durenje, što i jeste kod dece. Ona ne znaju da mrze. Njihove emocije su najčistije i najiskrenije. Zato roditelji ne bi smeli da ih zanemare – objasnio je Danilo Mihnjević.
Pravi vatromet boja i radost na sceni unela je sreća. Sušta je suprotnost ljutnji i napravila je kontrateg priči. U ovoj ulozi veoma lako se snašla Nataša Milišić.
