Piše: Ljiljana Bailović
Bila je gužva u čekaonici, kao i obično. Ali, većina pacijenata je strpljivo i mirno čekala „svoj red”, samo su dvojica-trojica, i to mlađih ljudi, nervozno menjali položaj na stolici, odhukujući, i ustajali naizmenično, šetkajući po dijagonali prostorije. Po svemu sudeći, to su „padobranci”, ljudi kojima lekar treba samo povremeno, oni još ne znaju kako „to ide”. Ostali su stalni pacijenti, hronični bolesnici koji redovno dolaze da im se obnove recepti. Ne uznemiravaju se zbog čekanja, navikli su, danas je dan rezervisan za lekara. Ima ljudi koji vole da poveravaju svoju muku nepoznatima, a čekaonica u ambulanti je jedno od najboljih mesta za takve ispovesti. Od starije žene na sedištu pored mene tako sam saznala da ima sina koji je, eto, razveden, a i posao mu visi. Ali, više je brine šta će biti sa unucima: obojica su završili pravo, i to na državnom fakultetu, ali ne rade, nema posla. Ni advokatske kancelarije neće da ih prime, ni džabe da im rade, kako se to sad kaže – da volontiraju. Trebalo bi, kažu, njima neko da plati što će ih obučiti. Na televiziji stalno govore kako se smanjuje nezaposlenost, a ona ne zna nikog ko je dobio posao, nikog… Zaista, ne znam ni ja. Osim naše Suzane, ali ona je i do sada radila kod nas, samo honorarno, po ugovoru, to nije rešavalo njenu životnu nesigurnost, ali statistika nju, mislim, nije ni ubrajala u nezaposlene… Žena je otvarala i zatvarala „klipsu” na maloj tašni koju je držala u krilu, i nastavljala da priča. Više je brine stariji unuk, mlađi još ima vremena, a stariji je napunio već trideset godina, nema ni devojku, kad će, i kako, da zasnuje porodicu, vidi ona da mu se ne mili ni da ustane ujutru, što su se mučili i školovali ga ako će da konobariše, a i to je od danas do sutra, samo kažu: od sutra mi više ne trebaš, nemoj da dolaziš… Beli mantili promakoše pored nas, pauza je završena. Žena se podiže sa stolice i stade pored vrata, da bude spremna, ona je sad prva na redu…
