Krajem prošle nedelje srela sam u glavnoj ulici mog mladog komšiju Zorana kako gura kolica, a u kolicima – beba! Beba! To je tako dobra vest, naša ulica se konačno podmlađuje. Doduše, komšija Zoran baš i ne stanuje u našoj ulici, samo tu, u komšiluku, drži radnju. Ali, svejedno: ove zime na svet je stigao mali Pavle!
Epidemija korone pojela nam je celo proleće, zatvorila nas u kuće (zato je Pavlov dolazak sa tolikim zakašnjenjem stigao do mene), virus nas je naterao da sa napetošću osluškujemo koliko ljudi umire oko nas iz dana u dan, pa me je prizor bebe u kolicima prosto opomenuo: ej, bre, gledaj život!
Mada, videla sam posle objavu Republičkog zavoda za statistiku: od početka godine opet se rodilo manje dece – za 218 (1,1 odsto) – nego lane u isto vreme… A objavljen je i statistički podatak da je, takođe od januara do aprila, umrlo manje ljudi nego tih meseci prošle godine. I to za 1.012 osoba (2,8 odsto) – uprkos koroni koja nas je pogodila i kosila. Uprkos koroni? Tokom nekoliko meseci sve na svetu bilo je u totalnom opozivu, život smo stavili u karantin, proglasili vanredno stanje, i policijski čas, zatvorili firme, obustavili saobraćaj, prizemili avione, zatvorili granice. Spustili teške roletne na sve. Inkriminisani virus zaledio je zemlju, posejao strah, a po statistici – ništa. Kovid ni da je zagrebe. Ispada da nas je, dok smo pomno pratili na nju, smrt zapravo zaobilazila…
Pa sam rešila da to nazovem: paradoks života, tako je utešnije. I odustanem, bar za ovaj put, od daljeg traganja za odgovorom šta je, dođavola, to što se čovečanstvu dogodilo ovog proleća.
