Povećanje životnog standarda – statistika nasuprot realnosti
dr Dejan Molnar,
Vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Makroekonomski agregati su ekonomske veličine koje na nivou privrede kao celine ili njenih užih delova (sektora, regiona, gradova i sl.) zbirno izražavaju ekonomske rezultate ili resurse. Neki od njih poznati su i široj javnosti (npr. bruto domaći proizvod, stopa (ne)zaposlenosti, investicije, prosečna zarada, javni dug, spoljni dug i dr.), budući da ih političari, analitičari i ekonomisti često koriste kako bi građanima predstavili i/ili pojasnili ekonomske tokove.
Dinamika osnovnih makroekonomskih pokazatelja u našoj zemlji poslednjih godina beleži pozitivne trendove – rast BDP-a, smanjenje stope nezaposlenosti, smanjenje udela javnog duga u BDP-u, povećanje investicija (pre svega inostranih i domaćih iz javnih izvora, ne i domaćih privatnih) itd.
Postavlja se pitanje da li i kojom dinamikom ti pozitivni makroekonomski trendovi koje pronalazimo u različitim statističkim izveštajima stižu i do građana.
Ako se pogledaju podaci Ministarstva trgovine o kupovnoj moći stanovništva, lako se može uočiti da se materijalni položaj ljudi i nije značajnije poboljšao tokom poslednje decenije. Naime, 2008. godine se prosečnom neto zaradom po zaposlenom moglo podmiriti tek 75% prosečne potrošačke korpe u Srbiji, a ta situacija nije bila mnogo bolja ni 2012. ni 2018. godine, kada se prosečnom zaradom moglo platiti tek oko 70% prosečne potrošačke korpe. O tome da se kupovna moć stanovništva značajnije ne povećava, svedoče i podaci iz izveštaja „Bilten javnih finasnija”, koji objavljuje Ministarstvo finansija. U periodu 2002-2011. godina obim realnog prometa u trgovini na malo (jedan od „lakmusa” za nivo životnog standarda građana) je rastao prosečno godišnje po stopi od oko 8%, dok je u godinama koje slede (2012-2018) pomenuti rast znatno usporio (bio je preko 4 puta manji – iznosio je ispod 2% prosečno godišnje).
Ako se pogledaju podaci iz Ankete o radnoj snazi (ARS), može se videti da je smanjenje stope nezaposlenosti rezultat, sa jedne strane, povećanja zaposlenosti (nova radna mesta), a sa druge strane smanjenja kontingenta radne snage (manje ponude radne snage usled odlazaka u penziju i prekograničnih migracionih kretanja).
Što se tiče samog rasta zaposlenosti, on je u velikoj meri posledica zapošljavanja u tzv. neformalnom sektoru zbog povećanog obima poljoprivrednih radova karakterističnih za drugi kvartal svake godine. Kada je u pitanju rast zaposlenosti u nepoljoprivrednim delatnostima (za oko 45 hiljada ljudi), on se dogodio pretežno u sektorima trgovine, građevinarstva i prerađivačke industrije. Međutim, prosečne zarade u ovim delatnostima su ispod republičkog proseka – prerađivačka industrija (oko 415 evra), građevinarstvo (oko 398 evra) i trgovina (oko 381 evro).
Uprkos tome što zvanična statistika beleži pad stope nezaposlenosti, karakter novih radnih mesta je takav da ne obezbeđuje osetniji porast životnog standarda. Značajan broj ljudi je zaposlen u onim delatnostima u kojima se ostvaruju zarade ispod proseka. Treba, dakle, uzeti u obzir i ono što se nalazi „iza” statističkih podataka.
