Oktobra prošle godine Zrenjaninka Sanja Ristić Krajnov postala je profesorka Departmana za glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je diplomirala sa samo 21 godinom. Svoj put započela je u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”. Deo ansambla bila je od 2000. do 2007, kada prelazi u novosadsko Srpsko narodno pozorište (SNP).
Odigrala je oko 60 uloga – bila je Beatriče u „Sluzi dvaju gospodara”, Dorina u Molijerovom „Tartifu”, Olivija u Šekspirovoj „Bogojavljenskoj noći”, zatim Anka u Nušićevoj „Gospođi ministarki”. Igrala je u mnogim prestoničkim pozorištima, a nije joj strano ni pojavljivanje u filmovima i serijama. Pre 15 godina postali ste asistentkinja Jasni Đuričić. Šta je najvažnije što ste od nje naučili i koje vrednosti prenosite na svoje studente?
– Kada je Jasna postala profesorka 2006. godine, pozvala me je da joj budem saradnica i od tada smo radile zajedno. Imamo četiri klase glumaca, petu smo obe primile, ali posle njihove završene prve godine, naš tim se razdvojio. Dobila sam svoj predmet i postala profesorka. Upravo rečju „tim” bih opisala našu saradnju. Imamo slične poglede na umetnost, sličan odnos prema radu, studentima, tako da smo se lako sporazumevale. Tokom godina smo se menjale, sazrevale, napredovale kao predavačice i glumice. Velika je privilegija toliko vremena sarađivati sa tako divnom umetnicom. Mnogo toga sam dobila od nje, ali i od studenata. Svi smo učili, i dalje učimo jedni od drugih. Upravo na stalni rast i razvoj u svakom smislu upućujem svoje učenike. Šta Vam je rad sa mladima doneo i kako izgleda kada scenu delite sa studentima?
– Svaka generacija donosi nešto drugo, neki novi pogled na svet, drže me budnom i preko njih mnogo saznajem o svetu u kojem živimo. Saradnja sa njima mi je donela mnogo i na profesionalnom i na ljudskom planu. Pred mladim čovekom moraš stalno da se usavršavaš, da učiš. Na našim klasama nema mnogo studenata, svaka ima 10 glumaca, te dobro pamtim prijemne ispite svih, kao i tokove njihovog školovanja. To su divni, daroviti mladi ljudi, puni potencijala. Mnogo se radujem trenutku kada počnemo da igramo zajedno. Na čemu ste trenutno angažovani u SNP-u? Da li će publika moći da Vas gleda u nekom TV ostvarenju?
– Upravo sam završila rad na predstavi „Svet mogućnosti” u režiji Harisa Pašovića. Ovaj projekat podržala je „Kreativna Evropa”, a objedinjuje Sarajevo, Zagreb, Budvu i Novi Sad. Govori o životu ljudi i dece sa autizmom i cerebralnom paralizom, kao i o životima članova njihovih porodica, institucijama koje su deo njihove svakodnevice, raznim izazovima sa kojima se susreću. Rad na ovom delu je bio zaista poseban. Nažalost, ove sezone više ga nećemo igrati u Novom Sadu, ali nas čekaju gostovanja u gradovima koproducentima.
U junu počinjem sa „Ućutkivanjem Sokrata” u režiji Nebojše Bradića u Bitef teatru. Reč je o sjajnom komadu Hauarda Brentona koji se, govoreći o dobu pre nove ere, referiše na sadašnji trenutak, otvara pitanja očuvanja demokratije, kritičkog mišljenja, beskompromisnog slobodoumlja. Autorska ekipa je divna i mnogo se radujem radu na ovoj predstavi. Takođe je koprodukcija, ovog puta sa Domom kulture Tivat. Imaće premijeru oktobra u Beogradu.
Film „Lazarev put” u režiji Ivana Jovića nastavlja festivalski život, a od septembra će moći da se pogleda u bioskopima. Po čemu pamtite ovdašnji teatar?
– U Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” sam kao dete gledala prve predstave. Naravno da ono u mom životu ima ogroman značaj i posebno mesto. Tu sam se „zarazila”, dobila prve uloge, priznanja, igrala velike i male role, zaljubila se… Svojevremeno sam imala i po pet premijera u sezoni i to je bilo vrlo značajno. Za mladog glumca je važno da radi kontinuirano, da proba razne stvari, da se baca u vatru… Pratite li novu produkciju?
– Naravno da pratim rad zrenjaninskog pozorišta. Tokom godina provedenih u njemu divno sam sarađivala sa kolegama i tehničkom ekipom koju publika ne vidi, ali koja predstavlja značajnu kariku u nastajanju i igranju komada. Divna prijateljstva i dalje negujem, tako da dolazim u Zrenjanin pre svega zbog ljudi.
„Ljubinko i Desanka” je bila moja prva premijera u ovom pozorištu. Tada još uvek studenti, čije je studiranje prekinuto bombardovanjem, kolege Vladimir Aleksić, Saša Latinović i ja vratili smo se u rodni grad i zamolili da nas puste da sami radimo na ovom komadu. Pozorište nam je u tim vremenima pružilo izlaz i smisao. Sada se, posle toliko vremena, opet igra sa brilijantnim mladim glumcima Milanom Kolakom i Sarom Simović. Oni su veliki kapital ovog teatra i nadam se da će njihovi potencijali i ubuduće biti na pravi način razvijani.
Kvalitet sadašnje izvedbe „Ljubinka i Desanke” potvrđen je na festivalima i svima bih preporučila ovaj komad. Divna predstava je i „Gospođa ministarka” sa sjajnom Jelenom Šneblić Živković u naslovnoj ulozi. U SNP-u nas uskoro očekuje 100. igranje. Verujem da će ih i zrenjaninska „Ministarka” imati toliko.
