Sa srpskim jezikom i književnošću susrećemo se na početku, a prate nas do kraja školovanja. Profesorka Zrenjaninske gimnazije Saša Domazetović (rođena Radošević) zaposlena je u nastavi pune 23 godine. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Zvanje pedagoškog savetnika stekla je 2018.
Kao mentorka đacima dobila je na desetine republičkih priznanja na takmičenjima iz srpskog jezika i jezičke kulture, kao i iz književnosti. Rad njene učenice Milice Gecin osvojio je prvu nagradu za najbolji pismeni zadatak u državi u konkurenciji 400 sastava srednjoškolaca. Saša Domazetović se kontinuirano usavršava kroz predavanja i konferencije na kojima učestvuje.
Voditelj je seminara i obuka kao spoljni saradnik Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Upravo ova institucija lane je raspisala konkurs „Mentori mentorima – primeri dobrih rešenja za praksu”. Profesorka Domazetović zaslužila je treću nagradu među 54 pristigla rada. Šta za Vas znači jedno ovakvo priznanje?
– Naslov „Mentori mentorima” me je posebno privukao, jer je meni mentor bila moja mama, moj uzor. Njoj posvećujem ovu nagradu. Zajedno smo radile 12 godina u Osnovnoj školi „Servo Mihalj”. Đake učim da rezultate svog rada ne vrednuju kroz uspeh ili neuspeh, već kao kvalitetnu povratnu informaciju. Onda neće biti razočaranja, već traženja načina kako da zadatak urade bolje. Ovo priznanje je valjana povratna informacija da je moj rad ispunio uslove konkursa. Detaljno i sadržajno sam odabrala i obradila temu koja tišti mlade profesore. Radujem se što ću svojim radom i idejom pomoći mentorima širom zemlje da unaprede praksu i pomognu pripravnicima da lakše koračaju nastavničkom stazom. Vaši učenici se sa nadmetanja stalno vraćaju sa nagradama. Kako ih pripremate?
– Moji gimnazijalci vredno rade cele godine na redovnim časovima, aktivno učestvuju, doprinose radnoj atmosferi. Vole vežbe za koncentraciju, pažnju, javni nastup. Učimo kako da se ne uplaše činjenice da su među najboljim takmičarima u zemlji.
Na nadmetanjima testiraju znanje, veštine i koliko su u odnosu na svoje prethodne rezultate napredovali. Dosta đaka danas ne prati svoj napredak, već se bore za ocenu koju nisu radom zaradili i tako dugoročno štete i sebi i društvu. Kako motivišete učenike da uče, čitaju i da budu aktivni?
– Stvaram odnose poverenja, kreiram zanimljive uvodne motivacije za čitanje lektire pitanjima koja bude znatiželju i aktivnost na času. Sadašnja mladež je brza, pa aktivnosti za njih moraju biti dinamične. Pratimo duh vremena, osluškujemo potrebe dece. Često čujem da se današnje generacije porede sa vremenom kada su njihovi roditelji ili nastavnici bili đaci. Kada sam ja imala 20 godina, deda je želeo da mi kupi fiću da ga svuda vozam. Zašto danas ne vozimo fiće? Roditelji često kažu da je njihovo dete povučeno i da se plaši da se javi na času jer je nesigurno. Da li to tačno znači da roditelji iz najbolje namere sugerišu nastavnicima da neguju nesigurnost i puste dete da bude pasivno?
Odnos poverenja između roditelja, nastavnika i deteta je ključan. Kada prate uputstva profesora i veruju da baš tako treba, dete napreduje. Deca sve više vremena provode na telefonima i društvenim mrežama, a mnogo manje čitaju. Koliko je ovaj problem prisutan u Vašoj školi?
– Imamo dva puta – da budemo krutih stavova ili fleksibilni i nađemo način da telefoni postanu nastavno sredstvo. Da nam ne trebaju, ne bi postojali. Često ponavljamo gradivo pomoću kvizova upravo preko telefona, slušamo glumce kako čitaju književna dela, koristimo digitalne rečnike, audo-knjige, pravimo prezentacije. I na šporetu možete i da kuvate i da se ispečete. Zavisi kako ga koristite.
Društvene mreže su zanimljive, jer su dinamične, informacije su kratke, pune svetlosnih i zvučnih efekata. Deca su tamo, i mi moramo biti sa njima. Prošle godine mi je na desetine osmaka i njihovih roditelja pisalo da su se uz moj profil na Instagramu saska_srpski_cv pripremali za završni ispit. Našla sam način da za tridesetak sekundi objasnim gramatičko ili pravopisno pravilo, podelim neko uputstvo za učenje, čitanje ili slikovito pisanje. Kolege mi javljaju da moje video-snimke koriste u učionici. Šta vidite kao izazov u poslu?
– Optimalno bi bilo da u odeljenjima bude do 23 učenika. Nastavnik mora da učestvuje u kreiranju planova i programa. Nametnuto nam je preobimno gradivo. Danas je znanje vrlo dostupno, a deci je izazovno da dostupne sadržaje pročitaju i razumeju. Čitanje sa razumevanjem je veština. Nemamo kada da razvijamo važne veštine kod dece za život, jer nas pritiska sadržaj. Programe ne može da sastavlja neko ko ne radi u nastavi. Srednjoškolci imaju oko 18 predmeta čije se gradivo vrlo često ne prožima. Pod pritiskom rade površno. Nastavnici i stručni saradnici zatrpani su nepotrebnom papirologijom.
To vreme treba da posvetimo đacima i njihovom razvoju. Profesor mora da se pita, jer on zna šta je deci u učionici potrebno. Niko ko ne radi u školi ne sme sebi da priušti luksuz i da misli da bolje od nastavnika zna kako treba. Oblikujmo škole da nam i nastavnici i učenici budu zadovoljni, jer tako stvaramo zadovoljno društvo.
Miroslava Malbaški
