Zrenjanin je oduvek bio alternativni prostor sa bogatom scenom
Na repertoaru „Ateljea 212”, među predstavama za koje se traži karta više, je komad Tomislava Zajeca „Nestajanje”. Govori o odnosima roditelja i dece, položaju najmlađih u sistemu edukacije, svetu odraslih koji ih zanemaruju, a pre svega o zlostavljanju mališana. Na sceni „Mira Trailović” postavila ju je Sanja Mitrović.
Ova rediteljka, performerka, autorka i predavačica sa bogatom internacionalnom karijerom, koja trenutno živi i radi u Briselu, rođena je Zrenjaninka. Nakon gimnazije u rodnom gradu, diplomirala je japanski jezik i književnost u Beogradu, kao i studije fizičkog teatra na Univerzitetu umetnosti u Amsterdamu. Pozorišnu produkcijsku kuću „Stend ap tol prodakšns” (Stand Up Tall Productions) osnovala je 2009, a za prvu predstavu, u kojoj je i sama igrala, dobila je nagradu holandskog Pozorišnog instituta za najbolju mladu rediteljku.
Njeni autorski projekti inicirani su, ko-producirani i predstavljani na vodećim međunarodnim festivalima u Parizu, Beču, Cirihu, Barseloni, Njujorku. U Berlin je otišla 2016. da prikaže dve produkcije na Internacionalnom festivalu nove drame, nakon čega je usledio poziv da režira za ansambl čuvenog „Schaubühne” pozorišta.
Poslednjih godina stvarala je za Flamansko kraljevsko pozorište u Briselu, Državni teatar u Dortmundu i BITEF. Doktorirala je pozorišnu umetnost na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Kao redovna profesorka predaje dramu i dokumentarno pozorište na Kraljevskom institutu za pozorište, film i zvuk, takođe u ovom gradu. Od prošle godine Sanja Mitrović imenovana je za šeficu odeljenja drame (odsek za režiju). Trenutno radi na postdoktorskom istraživanju i istovremeno priprema nove autorske projekte. Bili ste članica baletske sekcije Kulturnog centra. Koliko je taj izbor uticao na Vašu karijeru?
– Baletom sam počela da se bavim od četvrte godine i ta strast me prati čitav život. Sala za probe nalazila se u tadašnjem Domu mladosti, u velikoj prostoriji sa pogledom na Begej i grad. Naša učiteljica, Radislavka Dabić, pohađala je baletsku sekciju ogranka škole „Lujo Davičo” u Zrenjaninu, a potom je u njemu započela sopstveni rad 1978. Otac me je često vodio na probe. Sećam se prvog nastupa na toj pozornici, kada mi je srce kucalo kao ludo od uzbuđenja pred punom salom. Nastupili smo i 1985. na centralnom gradskom trgu u sklopu „Štafete mladosti”. Vrhunac je bio učešće u „Muzičkom toboganu”.
Bez ovog ranog iskustva ne verujem da bih nastavila da razvijam interesovanje za scenske umetnosti. Kod kuće sam, za porodicu, priređivala male „predstave”. Prikazivala bih baletske sekvence, a njihov me aplauz uvek bodrio da idem dalje. Brat me je naučio dosta o muzici i generalno o umetnosti. Majka, profesorka srpskog jezika i književnosti, delila je utiske o pročitanim knjigama ili bi sa nama razgovarala o literaturi koja nas je interesovala. Iako u porodici do tada nije bilo umetnika, umetnost je uvek bila prisutna. Po čemu pamtite Zrenjanin? Da li ste ga, i u kojoj meri posećivali otkako ste otišli?
– Pamtim ga po mirnim trenucima koje sam provodila šetajući pored Begeja, posebno delom u blizini Žitoprodukta. Sela bih na obalu i posmatrala refleksiju ogromne fabrike u vodi, a ritam mašinerije i zvuk žaba bili su umirujući. Zrenjanin je za mene oduvek bio alternativni grad sa bogatom scenom, u kome je skoro svako veče otvaralo mogućnost muzičkih avantura. Sećam se mnogih mesta za izlazak, koja, nažalost, odavno više ne postoje: „Zanatlija”, „MK”, „Brica”, „Gong”, „Pres klub”, „Rupa” kod Sišketa, „Pozorišni klub”. Naravno, tu su i svi dragi ljudi, kojih je i previše da bi se ovde nabrajali.
Istakla bih učiteljicu, Vladislavu Dakić, koja je imala ogroman uticaj na moj razvoj. Podržavala nas je u svemu i na svoju inicijativu organizovala razne kulturne događaje. Posećivali smo predstave i učestvovali na raznim konkursima. Ona bi sama šila kostime za komade koje je naš razred priređivao. Bile su to maštovite koreografije. Od „Ikarovog leta” sa ogromnim suknjama koje su se, kada bismo se vrteli, pretvarale u božanstvene krugove, do futurističkih, skoro tehno koncepata, sa sve nasprejisanom kosom i natapiranim frizurama.
Uvek kada sam u prilici posećujem Zrenjanin. Tu žive moja majka i tetka sa porodicom, koji me i dalje podržavaju u svemu što radim. Diplomirali ste japanski jezik i književnost, potom i studije teatra. Kako je došlo do takvog zaokreta u Vašem obrazovanju.
– Za japanski sam se zainteresovala dok sam čitala literaturu i gledala filmove. Njihovo znakovno pismo me je fasciniralo i poželela sam da naučim jezik. Smatrala sam da će mi znanje jezika i kulture Japana obogatiti razumevanje umetnosti, što se pokazalo korisnim tokom pozorišnog obrazovanja. Strast prema scenskom izrazu nikada me nije napustila, te sam aktivno nastavila da se bavim savremenim plesom i pozorištem tokom studija. Ovog leta, prvi put u životu, posetila sam Japan, gde sam radila sa poznatom buto plesnom grupom. Jedan od mojih sledećih projekata biće baziran upravo na ovom iskustvu. Mislim da je važno slušati intuiciju i strasti, pratiti svoje snove, i verovati u njih. Režirali ste predstave koje su izvođene širom Evrope i Amerike. Kako umetnik opstaje u ovom vremenu?
– Zabrinjavajući je razvoj kulturnih politika u različitim sredinama, i lokalno, i globalno. Napadi na slobodu umetnosti od strane konzervativnih snaga i radikalni rezovi u finansiranju kulture ne motivišu na opstanak i borbu. Javlja se samocenzura, malodušnost i anksioznost, a pojedine institucije kao i individualni umetnici bivaju prinuđeni da prestanu sa radom. Možemo da opstanemo dok smo solidarni jedni sa drugima, u aktivnom otporu prema bilo kom napadu na umetničku slobodu. Odakle crpite inspiraciju?
– Zanimaju me ljudi i njihove priče, jer su neiscrpan izvor misli, ideja i inspiracije. Priroda mi takođe pruža prostor za mir i razmišljanje. Volim da posmatram pokrete životinja, drveće, talase i horizont. Lepota sveta oko nas mi svaki put oduzima dah, potrebno je samo da zastanemo i dozvolimo samima sebi da u njoj uživamo. Nakon „Ateljea 212” planirate li saradnju sa još nekim teatrom u Srbiji?
– Zrenjaninsko pozorište me je pozvalo da režiram sledeće godine u okviru Nacionalne prestonice kulture. Na kraju smo se dogovorili da to ipak pomerimo za 2026. Međutim, u saradnji sa lokalnim umetničkim inicijativama, postoji mogućnost da prikažem svoj rad već dogodine. Nadam se da će se to i ostvariti. Vi i Vladimir Aleksić režirali ste na „BITEFU”. U Vašoj „Svetoj Pradi” igrala je i Nada Šargin. Postoji li mogućnost da svo troje Zrenjaninaca radite na zajedničkom projektu?
– Nadu i Vladimira puno volim. Dobri smo prijatelji i družimo se i privatno. Vladimir je i glumio u dve moje predstave. Uvek je bilo zadovoljstvo kada smo sarađivali, i verujem da će biti prilike i u budućnosti.
Miroslava Malbaški
Foto: Danny Willems, Thomas Aurin, Martin Argyroglo i Boško Đorđević
