Kada je prošle godine poželeo da obiđe Matarušku Banju i sazna sudbinu zdanja u kome je kao devetogodišnjak boravio, penzionisani profesor fizičkog vaspitanja i predvojničke obuke iz Zrenjanina Dragan Žigić naišao je na topao prijem u Narodnom muzeju Kraljevo. Saznao je brojne podatke o tim događajima. Prema sopstvenom priznanju, noge je delimično potisnuo u svom sećanju.
O njegovom emotivnom obilasku Mataruške Banje i spomenika preminuloj izbegličkoj deci postoji video zapis. Sa štićenicima ovih domova snimljena su i dva dokumentarna filma, u produkciji Televizije „Hram” i Portala „Krug”.
O tome kako je izgledao život dece spasene iz vihora rata Dragan Žigić (91) imao je priliku da pred svojim sugrađanima govori na predavanju pod nazivom „Deca u ratu – srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji 1942–1944” koje je krajem oktobra održano u Narodnom muzeju.
RASTANAK PORODICE
Dragana su, sa šestoro braće i sestara i roditeljima Novakom i Sofijom, ustaše proterale iz sela Đelka kod Virovitice, u leto 1941. godine.
– Nas su proterali kroz Hrvatsku i Bosnu. Na Drini smo prešli skelom u Srbiju, tada više nismo imali ustaše za sobom. Dočekali su nas u prihvatilištu u Šapcu, a potom razmestili u selo Sinošević. Tu smo jedno vreme boravili, a tu smo se i rastali kao porodica. Ostala je samo majka sa sestrama, a braću su rasturili po drugim kućama, kod domaćina. Ja sam bio kod Marka Jezdimirovića, lepo sam živeo kod njih – prisetio se Dragan Žigić.
Potom je Dragan sa braćom odveden u prihvatilište za decu u Beogradu. Stariji su ostali da uče zanat, dok su Dragan (10), Milan (8) i Jovan (12) poslati u Dom za decu, gde su ostali do 1944. godine.
– U Mataruškoj banji sam završio prvi i drugi razred. Priznajem da sam prvi ponavljao, jer sam ga završio u Hrvatskoj, a kada sam ovde ponovo trebao da idem u školu, nisam hteo da se odvajam od mlađeg brata. Zato sam, umesto u drugi razred, ja ponovo upisan u prvi – naveo je Dragan.
VOJNIČKA DISCIPLINA I STROJEV KORAK
Žigić godinama porodici nije spominjao svoj boravak u Domu za decu. Međutim, prošle godine poželeo je da obiđe mesta svog detinjstva. Tako je postao najdragoceniji svedok teme kojom se bavi i posebna monografija.
– Tamo je sve bilo po domskim pravilima. Bio sam u grupi jednog vaspitača Perića koji nas je po vojničkom sistemu vaspitavao. Strojev korak naročito smo vežbali svaki dan i ko god bi pogrešio, bio je kažnjavan batinama – naglasio je profesor Žigić.
Kako se prisetio, glad i bolesti su bili najveći problemi za decu. Hrane nije bilo dovoljno, a kako je rat odmicao, bilo ju je sve manje.
– Deca su jela šta su stigla. Ako nađemo repu, stočnu ili šećernu, mi smo jeli, čak smo grickali i suve bobice sa lipe. Nema od čega nismo bolovali: šuga, zauške, stomačne bolesti… Mazali su nas kremama, pa vodili na hladni Ibar da se okupamo. Nije bilo ni adekvatne odeće. Dosta mališana je umrlo. Dane smo provodili čekajući neku hranu. Jedino što je bilo dobro jeste švajcarski sir – seća se Dragan.
Kada su ratna dejstva i bombardovanja uzela maha, deca su sklanjana u okolne pećine i na kraju preseljena u Vrnjačku Banju. Do tamo su dva dana i dve noći pešačili.
– Iz Vrnjačke banje smo raseljeni po selima. Ja sam stigao u Medveđu kod Trstenika. Potom smo vozom prebačeni u Bugarsku, gde smo bili smešteni u jednoj školi u mestu Gabrovo. Tu smo završili treći razred. Pošto je to već bilo vreme oslobođenja, učestvovali smo na vojnoj paradi i pohvaljeni smo za strojev korak, na oduševljenje publike – veli Dragan.
ZRENJANIN JE DOM
Iz Bugarske Žigić se vratio prvo u Kovin, potom u Jabuku, pa u Zrenjanin. Ukupno je, po domovima, proveo deset godina, od 1943. do 1953. godine. U našem gradu pohađao je srednju Tehničku školu i nakon toga odlazi na studije. U Beogradu je završio Saveznu trenersku školu, a diplomirao je fizičko vaspitanje i specijalizirao gimnastiku. Zaposlio se u „Partizanu”, gde je radio devet godina. Nakon toga prešao je u Tehničku školu, gde je predavao fizičko i predvojničku obuku i odakle ga pamte brojne generacije Zrenjaninaca.
– Da bi imao mogućnost da predajem predvojničku obuku, završio sam Fakultet političkih nauka u Zagrebu, odsek narodne odbrane. Predavao sam u srednjoj školi 26 godina, odakle sam otišao u penziju – objasnio je profesor koji je u Zrenjaninu našao mir, osnovao porodicu i dočekao penzionerske dane. Miroslava Pudar
PRIBEŽIŠTE ZA HILjADE MALIŠANA
Od juna 1942. do novembra 1944. u srpskim izbegličkim domovima u Mataruškoj Banji utočište je pronašlo 3.445 mališana, sa svih područja bivše Kraljevine Jugoslavije. Time je ovo turističko mesto preobraženo u najznačajniji humanitarni centar u Srbiji.
