петак, јун 6, 2025
Latest:
- SINOC U KULTURNOM CENTRU OTPOČEO „MESEC MATICE SRPSKE“: Slede interesantna predavanj
- RADOVI NAJMLAĐIH POLAZNIKA ATELJEA „LUČA“ U KULTURNOM CENTRU: Crteži, akvareli, slike, grafike…
- NAKON DUŽE PAUZE UMETNICA GABRIJELA PARIGROS PONOVO ODUŠEVILA ZRENjANINSKU PUBLIKU Tu sam da svedočim, nikako da menjam svet Galerija Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ) nedavno je bila pretvorena u pravi vatromet boja. To je učinila svojim nesvakidašnjim radovima Gabrijela Parigros. Master studije slikarstva i likovne pedagogije završila je na novosadskoj Akademiji umetnosti 2005, u klasi profesora Milana Blanuše. Živi i radi kao nezavisna umetnica. Izložba, kojom se nakon duže pauze predstavila sugrađanima, nosila je naziv „Alisa u Zemlji dopamina”. Zašto je postavku upravo tako nazvala, šta ju je inspirisalo, kako gleda na svoj grad, stvaralaštvo i umetnost uopšte otkrila je za naš list. Šta su Zrenjaninci mogli da vide na Vašoj izložbi? – „Alisa u Zemlji dopamina” je izbor iz moje poslednje serije slika, sačinjen od 23 rada malog i srednjeg formata. Predstavlja moj odgovor na rane senzacije koje su na mene ostavile, kako sama knjiga, tako i ilustracije Bate Kneževića, provučene kroz prizmu proteklog vremena, iskustva, unutrašnjeg proživljavanja i intimnih frustracija. Sam izraz pripada sferi nadrealnog, neofovističkog pristupa, što svakako najbolje i odgovara samoj naraciji unutar slika. Živih su boja, sa kreaturama nalik životinjama i ljudima, sa puno floralnih motiva. Svi oni su pomalo snoviđenja, dijalozi u nepostojećim gradovima i prirodi. Vedrina boja privlači posmatrača, dok pronicanje u same likove budi nelagodu. Jasno je da Vaša postavka korespondira sa poznatim romanom Luisa Kerola. Zašto je Vaša junakinja u ovakvom svetu? – „Alisa” je izašla iz Sveta čuda, i otišla u polje dublje, u Zemlju dopamina. To je odgovor na savremene okolnosti, na nešto na šta niko od nas više nije imun. Dopamin je hormon zadovoljstva koji lučimo i koji nam je potreban, ali dogodilo nam se svima da se on stvara i pojačava neprekidnim boravkom na društvenim mrežama. Kroz njih se danas samopotvrđujemo i to koristimo kao merilo sopstvene vrednosti. I moja „Alisa” živi u tom svetu. Dopaminska kriza nije ni mene zaobišla. Vrtimo postove u svakom slobodnom trenutku, često izbegavamo i obaveze, trošeći vreme upravo na šarenim slikama. Zašto? Pa zbog dopamina, koji nam sada treba i bez njega, tj. bez interneta upadamo ponekad u pravu narkomansku krizu. Da li su moji radovi kritika toga? Pa ne. Ja sam tu da svedočim, nikako da menjam svet. Koje tehnike ste koristili i da li je ovo nova ili stara Gabrijela kada je reč o Vašem stvaralaštvu? – Oduvek u radu preferiram klasičan slikarski tretman ulja na platnu. U tom smislu to je ista Gabrijela. Što se samog likovnog izraza tiče, za nekog ko moj rad ne poznaje dovoljno, stari i novi radovi se značajno razlikuju. Ipak, postoji određena stilska poveznica koja se upravo i nalazi u knjizi „Alisa u Zemlji čuda” i zbog koje je čitav novi ciklus i nastao. Samo sam sada odlučila da marginalne elemente stavim u prvi plan, da ih prenaglasim i manipulišem njima u punoj slobodi. Ono što je novo su svakako „alati”, a pre svega upotreba veštačke inteligencije u kreiranju skica koje će kasnije biti korištene u samom procesu stvaralaštva. Specifičnost toga je da ja upotrebljavam reverzibilan proces, vraćanja digitalnog u analogno, spram trenutno prisutnog trenda gde se produkt veštačke inteligencije predstavlja kao finalan. Ono što sam zadržala, ali i naglasila, su svakako veoma žive boje. Za mene je ona jako važna, a po reakciji posetilaca rekla bih da je i drugima. Nemojmo zaboraviti da smo srećnim vremenima nazivali period koji se odlikovao izrazitom upotrebom boja, oblika, živim motivima. Danas živimo u generičkom svetu gde dominira siva, pa nam ona kreira i određenu vrstu konstantnog (ne)raspoloženja. Nije Vas bilo neko vreme u rodnom gradu i na lokalnoj umetničkoj sceni. Da li se nešto po vašem povratku u Zrenjanin promenilo ili je sve ostalo isto? – Iako sada boravim ovde ne bih mogla reći da sam i sasvim tu „prisutna”. Verujem da je Zrenjanin nastavio svoj put i da je na neki način ostao „isti”, a da sam se možda ja promenila u odnosu na njega. Možda bih intimno želela da Zrenjaninci malo više vidno vole svoj grad. Znam da ljubavi ne nedostaje, ali htela bih da se to više ispolji u samom odnosu na grad. Ponekad deluje kao da je nevoljen i to je tužno. Morali bismo svi kolektivno da razmislimo zašto je to tako, i da to promenimo. Kako gledate na položaj umetnika uopšte? – Umetnik nikada nije bio u „privilegovanom” položaju, pa nije ni sada. Ipak, ne bi bilo pravedno reći da neke stvari nisu danas olakšane. Već sam pristup informacijama, u oba smera, od vesti iz sveta, do ličnog plasmana, putem novih tehnologija je danas neuporedivo lakši. Kod nas bi možda trebalo više promovisati menadžment u umetnosti, raditi na obrazovanju stvaralaca tako da usvoje veštine samopromocije i plasmana na svetsku likovnu scenu. To je ono što nedostaje, i što naše autore spušta u nepovoljniji položaj. Za sada svetli primeri leže samo u pojedincima. Većina, nažalost, ostaje u pasivnom stanju. To treba menjati, jer kako kažu: „Hoće svemir, al’ moraš nešto i ti sam”. Miroslava Malbaški Foto: Dragan Leleš i radovi umetnice
- NAJRADOSNIJI KRŠĆANSKI BLAGDAN VESELIO JE I ODRASLE I MALENE Živopisna sjećanja Hrvata iz Boke na razdoblje adventa i božićno vrijeme Od konca studenog, pa sve do početka siječnja traje ciklus zimskih narodnih običaja usko isprepleten s kršćanskom tradicijom. U središtu ovog razdoblja je Božić, blagdan posvećen rođenju Isusa Krista. Priprava za božićno slavlje nekoć je bila duga šest tjedana, a od 16. stoljeća do današnjih dana to razdoblje traje četiri tjedna. Tijekom tog vremena uoči samog Božića nižu se brojni blagdani, a uz svaki od njih vezana su različita pučka vjerovanja i običaji. Banatski Hrvati u Boki naseljeni iz Turopolja i Pokuplja u Hrvatskoj donijeli su u novi zavičaj kako rječnik i govor svog rodnog kraja tako i narodnu tradiciju. Ona danas lagano izumire jer je pripadnika hrvatske zajednice sve manje, ali su zapisi o njoj ostali. Najveći je dio njih sabran u monografiji mjesnog kroničara Ljubiše Večanskog koja nosi naziv „Boka u Banatu”. Autor je u opisima božićnih običaja Hrvata u Boki koristio kazivanja Števe Ilijevića, Mike Lukinića, Evice Filković, Otilije Žunac, Ignje Matanovića. VRIJEME IŠČEKIVANJA Sveta se Katarina uz svetog Andriju obilježava potkraj studenog i tako je jedan od blagdana koji se slavi pred sam početak došašća ili adventa, četiri tjedna dugog predbožićnog vremena. Katarinske zabave u mnogim su hrvatskim krajevima, pa tako i u banatskoj Boki predstavljale posljednju prigodu za igranke i veselja koja sve do 25. prosinca nisu mogla biti priređivana. Druga polovica studenog stoga je bila rezervirana i za svatove, a događalo se da se o svetoj Katarini vjenča i po nekoliko parova mladenaca. U svojim magnetofonskim zabilješkama Števo Ilijević spomenuo je i advent. Njegove su riječi vjerno prenesene na papir, a odišu duhom vremena koji je karakterizirao Boku prije jednog stoljeća. Po svemu sudeći jedno od obilježja Bokinaca te epohe bila je privrženost tradicijskoj kulturi i kajkavskom govoru. – Svemu je prethodil advent – božićni post, koji je strog bil. Jela su se posna jela, začinjena olajom od repice, ređe maslom od putera, pasulj, kromper, kiseli kupus, testenina kao rezanci, taške, flekice, makarune, pečene ludaje u peči, kukuruz kuvan na zrno, čiju smo čorbu pomešanu žutem šečerom pili protiv kašlja. Počele su i zornice, koje su se služile zaista u zoru, tak da još dobro ni ni svanulo kad su se vračali domom iz cirkve. Pri sveče se fruštukalo. Počelo se spremati za Božić da sve bude čisto i uređeno kad doje taj dan. Mi manji smo nestrpljivo ispitevali mater da kada bu Božič, kada če dojti. – Samo budete dobri i slušajte, jel’ on je več pošel, a koj ni dobar, neče mu nikaj donesti – prisjećao se Ilijević kako se nekada u Boki provodilo razdoblje došašća. NAVJESTITELJI ISUSOVOG ROĐENJA Prvi veliki blagdan u prosincu je sveti Nikola ili Mikulaš koji se prema gregorijanskom kalendaru slavi 6.12. Večer uoči tog dana dječja obuća postavi se u prozor koji se malo odškrine. Djeca moraju lijepo očistiti cipelice kako bi mogla očekivati da im Mikulaš donese darove. Pored obuće ostavljala se glavica crnog luka i češnjaka kao i prutić. Mališane su unaprijed upozoravali da budu dobri i poslušni jer će ih u suprotnom odnijeti Krampus, strašni pratitelj svetog Nikole koji kažnjava nestašne. Ujutro bi došao čovjek maskiran u Mikulaša odjeven u prevrnuti kaput od krzna povezan debelim konopcem. Na glavi je nosio kapu i bradu, a uz njega je išao i Krampus vezan lancima koji je imao rogove, tamne naočale i crni ogrtač s naslikanim zmajem. Kad bi došli u kuću u kojoj ima djece Mikulaš je dijelio darove koje su roditelji pripremili. U slučaju da djeca nisu bila dobra Krampus je uzimao prut i ukorio ih, a oni bi morali obećati da će slušati roditelje. Pored toga trebali su izgovoriti i molitvu koju im Krampus zada. Spomendan svete Lucije 13. prosinca bio je važan ne samo kao crkveni blagdan već i kalendarski jer je vezan uz pučka predviđanja o vremenu. Od Božića ga je dijelilo točno 12 dana, a vjerovalo se da svaki od njih označava jedan mjesec u idućoj godini. Vrijeme se bilježilo do detalja, pa je tako važilo da prijepodnevne meteorološke prilike određenog dana predstavljaju prvu polovicu mjeseca, a popodnevne njegov drugi dio. Rasprostranjena tradicija sijanja božićne pšenice na svetu Luciju vrijedila je i u Boki, a zanimljivo je da se voda kojom se zalijevala grijala u ustima kako bi bila topla i tako pridonijela što bujnijem rastu. – Na dan Lucije peku se mlinci. Mi deca zavirujemo i gledimo da kak se meče mlinec u peč i kak se vadi. Bešte dalje, najte tu smetati, ite v ižu igrat se. Dadu nam malo i mi to slatko grickamo. Na Luciju devojke koje su za udaj počimadu da grizedu jabuku , svako jutro po zalogaj, da dotraje do Božića; onda budu snivale za koga ćedu se udati – kazivao je Števo Ilijević o svetoj Luciji u Boki. POSNI JELOVNIK Božić su najavljivali Badnji dan i večer – Badnjak. Davnih tridesetih godina prošlog stoljeća ugledni bokinski posjednik Miko Lukinić rođen 1862. opisao je za Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena pripreme za najradosniji kršćanski blagdan u Boki. – Pri nas Horvati največi svetek je Božić. Roditelji decam već više nedelje pred obečavaju da ako budeju dobri da če im Kristus na Božić nekaj donesti. Svi se raduju Božiću, ne samo deca, nego i odrasli. Deca popevaju: Ide Božić bata, nosi kitu zlata i čuturu vina, da je kuča mirna i čereg mesa da je kuča besna. Pred Božić već tri dana viču: Danas dan, sutra dan, prekozutra Badnji dan – pripovijedao je Lukinić. Na Badnji dan u štalu se unosila hrana i prostirka za stoku za iduća tri dana jer je u to vrijeme bilo zabranjeno čišćenje štale ili iznošenje bilo čega iz nje, što je pravilo koje je vrijedilo i za spremanje prostorija u kući. Tog se dana klala perad ili svinja, a kućanice su kuhale hladetinu (pihtije) koja se jela po povratku ukućana s mise polnoćke. Obilježje Badnje večeri je unošenje slame u kuću uz pozdrav „Faljen budi Jezus Kristus”, što čini starije muško dijete ili domaćin. Prije molitve i večere on također poželi da godina bude rodna i plodna u svakom smislu. – Badnja večera je posna, kuva se pasulj i rezanci s medom i makom. Najpred jedu beli luk s medom bar najmanje da ih ne bi dirale veštice, onda pasulj, i koji ima ribe, onda rezanci, i piju vina. Rakija je bila pre večere – govorio je Miko Lukinić. ZABORAVLJENI OBIČAJI Za Boku su nekad karakteristični bili i betlemari. Djeca su nosila malu drvenu crkvu u kojoj je bio Isus u jaslicama, obilazili su kuće i pjevali božićne pjesme za što su ih domaćini darivali. – Uveče na Badnji dan kitila se jelka, i ispod nje se stavljali pokloni koje su dobijali i odrasli i deca. Na Badnji dan deca su išla po kućama i nosila betlem, decu je popa naučio na orvatski da pevadu betlem – navela je Otilija Žunac u svom iskazu objavljenom u knjizi „Boka u Banatu”. Kasna je večer bila rezervirana za svetu misu polnoćku poslije koje su mnogi odlazili na spavanje, a pojedini su se spremali za pastirsku misu koja je počinjala u ranu zoru u četiri sata. – Oko 10 sati pre podne počela je svečana božična meša. Čestitali su jen drugomu Božič. Običaj je bil da ako neko doje na prvi dan Božiča izjutra pozdravil je ukučane sa rečima: Faljen Isus, želim vam sreten Božič, da vam da Bog sve kaj si želite, zdravlje, zadovoljstvo, marve, živine i svega kaj si želite. Gazdarica, bil je običaj posle, kad isti izgovori svoje, da ga posipa po glave sitnum ranom kaj je ostala u lončiču nuz božični kolač z rečima: pi-pi, pi-pi. Onda su ga ponudili s kolači i z vinom – pričao je Števo Ilijević. Božićni se kolač nazivao letnica i ostajao je na stolu do Nove godine kada ga je svatko od ukućana pomalo okusio, a ostatak se davao kokošima i drugoj peradi, svinjama, kravi i stoci kao blagoslov. Na prvi dan Božića nije se išlo u goste, a drugog dana je Štefanje – blagdan svetog Stjepana prvomučenika. Budući da je u Boki bilo mnogo nositelja tog imena čestitali su se i slavili imendani. Slijedio je spomendan svetog Ivana apostola i evanđelista u Boki poznat kao Janoševo koji je zbog čestog imena Janko bio također popraćen proslavama i čestitanjima. Dan Nevine dječice slavi se 28. prosinca. U različitim krajevima Hrvatske naziva se Šibarjevo, Šibalice, Mladenci ili Mladinci. Obilježava se u spomen na nevinu djecu koju je dao pogubiti židovski kralj Herod bojeći se da će jedno od njih zauzeti njegovo prijestolje. Stoga je naredio da se poubijaju svi dječaci u Betlehemu i okolici dobi od dvije godine i mlađi nadajući se da će među njima biti i Isus. U Boki se ovaj blagdan nazivao Rodoševo. – Četvrti dan Božiča bilo je Rodoševo – Herodeš. Na taj dan su mogla deca z malemi prutmi da idu po selu, od iže do iže, i z otemi prutmi kao šibali ukučane uz reči: da ste živi i zdravi. I ja sem mogel dobiti mali prutič, pa sem obilazil rodbinu koja je blizu stanuvala – evocirao je Števo Ilijević svoje uspomene na djetinjstvo. Dalibor Mergel Foto: D. Mergel, Izložba fotografija „Prizori prošlosti – Hrvati u Boki”, „Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena”
- SEČANjSKA ŠKOLA „VUK STEFANOVIĆ KARADžIĆ” OBELEŽILA 6O GODINA RADA Mesto gde đaci stiču znanje i lepo vaspitanje Najpre je funkcionisala kao eksperimentalna obrazovna ustanova, zatim je bila gimnazija, a poslednjih nekoliko decenija je srednja škola. Do sada je iznedrila hiljade obrazovanih ljudi od kojih se značajan broj njih istakao u oblasati nauke, kulture, politike, sporta… Već prostor ispred zgrade odaje utisak da je reč o uređenoj ustanovi. Tu su đačke klupe, zelenilo, kompleks sportskih objekata sa fiskulurnom salom. Unutrašnjost je besprekorno čista. U holu dominira bista Vuka Stefanovića Karadžića po kome ova institucija nosi ime. Velika novogodišnja jelka i drugi ukrasi najavljuju predstojeće praznike. Škola je svojevremeno rekonstruisana. Ove godine Pokrajina je izdvojila deset miliona dinara za sanaciju fiskulturne sale. Mladi profesor i direktor škole Đorđija Milićević predlaže nam da krenemo do studija u kojem učenici imaju različite aktivnosti. Jedna od njih je i snimanje potkasta. – Povodom jubileja nedavno smo organizovali svečanu akademiju. Okupile su se brojne generacije bivših učenika i profesora naše škole. Sada imamo oko 45 stalno zaposlenih. Blizu 150 učenika podeljeno je u tri grupe: gimnazija (opšti smer), ekonomski tehničar i mašinska obrada metala (mehaničar motornih vozila) – kaže direktor Milićević. On je odnedavno na ovoj dužnosti, a svojevremeno je bio učenik ove obrazovne ustanove. Sečanjska škola preživela je brojne reforme. U više navrata pretilo joj je i gašenje. Na sreću, to se nije dogodilo zahvaljujući podršci lokalne samouprave, ali i šire zajednice. – Uz sve obaveze, imamo mogućnosti i za druge aktivnosti u različitim sekcijama. Slobodno mogu da kažem da ovde ne stičemo samo znanje, nego i lepo vaspitanje – kaže nam Milica Adamović iz Jaše Tomića i naglašava da do škole ima besplatan prevoz. Iva Mihajlović pohađa završni razred gimnazije, a putuje iz Jarkovca. Posebno ističe da se neretko organizuju odlasci na pozorišne predstave, sajmove i druge manifestacije u veće gradove. Njen vršnjak Uroš Čučković više puta se istakao na takmičenjima iz istorije. Kako kaže, planira da pohađa pravni fakultet. – Budući da nisam imala dovoljno bodova da se upišem u Ekonomsku školu u Zrenjaninu, školujem se u Sečnju. Putujem svakodnevno iz Zrenjanina. Iako sam imala prilike da odem, ostala u ovoj školi. Tu postoje svi uslovi za postizanje dobrih rezultata u brojnim oblastima – rekla je Jelena Rosić. Profesor filozofije Zlatko Jelisavac takođe dolazi iz Zrenjanina. Za sečanjsku školu ima samo reči hvale, baš kao i profesor istorije i latinskog jezika Danijel Likar. – Ponosni smo na brojna priznanja koja smo dobili. Naša ustanova ocenjena je četvorkom u procesu eksternog vrednovanja od ministarstva prosvete. Ove godine učestovali smo na Sajmu obrazovanja u Novom Sadu. U našoj školi vlada porodična atmosfera i to dominira kroz sve naše generacije učenika – zaključuje direktor Milićević. Podseća da su na čelnoj funkciji pre njega bili: Bogoljub Samardžić, Vojislav Vujnović, Borislav Jerković, Božidar Vukoje, Zorica Novaković i Danijela Aleksić. Naglašava da je svako od njih dao ogroman doprinos razvoju i unapređenju. TEKST I FOTO: NIKOLA BOŽOVIĆ
Zrenjanin
Najprodavaniji nedeljnik u Srbiji!
