Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U budžetu za 2019. godinu predviđeno je izdvajanje od oko 15 milijardi dinara (oko 130 miliona evra) za subvencije privatnim preduzećima. To je za oko dve i po milijarde dinara, odnosno za oko 20 miliona evra, više nego 2018. godine. Vlada se, dakle, sve više oslanja na ovu netržišnu meru u nameri da privuče ulagače, mada to nikako ne bi trebalo da bude zamena za reformu sračunatu na unapređenje poslovnog ambijenta.
Davanje državne pomoći (pre svega direktnih subvencija) daje kakve-takve vidljive efekte u kratkom roku, pa je za svaku vladajuću političku strukturu ovo veoma atraktivna mera ekonomske politike. Sa druge strane, ulaganje vremena, napora i sredstava u reformu to jest unapređenje poslovnog ambijenta po pravilu daje rezultate u dugom roku, efekti su „razvodnjeni” (tiču se svih učesnika na tržištu), pa ih nije lako povezati sa određenim političarima. Za svaku vlast je veoma teško da politički kapitalizuje sprovedene mere za poboljšanje opšteg poslovnog ambijenta za razliku od diskrecionih intervencionističkih mera (npr. davanje direktnih subvencija). U teorijskom smislu, sama državna administracija može biti nezainteresovana za suštinske reforme privrednog ambijenata, jer time gubi svoju diskrecionu moć i uticaj.
Izdvajanje novca iz budžeta za subvencije izgleda kao jedini trošak, ali problem, zapravo, treba posmatrati na sledeći način – koliko bi investitora kojima su budžetska sredstva odobrena započelo svoje projekte i bez primljenih subvencija od zemlje domaćina? U idealnom slučaju, vlada bi trebalo tačno da zna za koliko je realizacija određenog investicionog projekta skuplja za neku kompaniju u našoj zemlji nego u nekoj drugoj, te da na osnovu toga (po)nudi iznos subvencija koji je dovoljan da kompenzuje pomenutu razliku i učini zemlju (naj)povoljnijim izborom za investitora. U praksi, međutim, retko koji investitor će biti spreman da otkrije informacije o svojim alternativama, posebno ako je investitor svestan da država svakako ima nameru da ga finansijski stimuliše putem subvencija. To umnogome otežava procenu neophodnog iznosa (visine) subvencije. Od ukupnog broja subvencionisanih investicionih projekata neki bi sigurno bili realizovani i bez pomoći države. Isto tako, verovatno je pretpostaviti da su u nekim slučajevima, kada su subvencije bile presudan faktor u odlučivanju investitora, vrednosti subvencija bile veće od realnih potreba investitora. Upravo su ova dva elementa (subvencije koje su u celosti nepotrebno odobrene i višak datih sredstava iznad potreba investitora) ključna za celovitu analizu troškova i koristi subvencionisanja. Bilo bi dobro da Ministarstvo za privredu ima u vidu ove činjenice.
Treba znati i to da je lane Evropska komisija navela kako je politika subvencionisanja stranih investicija u Srbiji nedovoljno transparentna i da nema sistemske kontrole trošenja datog novca.
