Ne znam da li ste primetili taj trend: nestaju satovi iz javnog i javno-dostupnog prostora – bar u Zrenjaninu je tako. Doduše, veliki mehanički sat na gradskoj kući prestao je da radi još sam-bog-zna-kad, ali se bar onaj na katoličkoj katedrali redovno održava, i pokazuje tačno vreme otkad crkva postoji. A drugih, koliko se sećam, nismo ni imali, tako da je to sve što se tiče naših javnih satova…
Ali smo imali časovnike u prostorijama u kojima se okuplja veliki broj ljudi (mušterije, kupci, korisnici nekih šalterskih usluga). Bili su postavljeni poviše naših glava, mogao si da ih vidiš iz svakog ugla, nenamtljivo su pomagali u vremenskoj orjentaciji svih prisutnih. Hoću da kažem: pouzdano su nas obaveštavali koliko dugo čekamo u bilo kom redu. No, sad tih časovnika više nema. Nestali su prvo, čini mi se, iz bankarskih šalter-sala, pa iz prodavnica (do pre dve-tri godine radio je jedan u „Matijeviću”, ali ga više nema), a sad vidim da je skinut sa zida i u glavnoj pošti…
Možda je razlog sasvim banalan: ko će još da se bakće i sa tim da menja baterije na satu (a još ti trebaju i merdevine za taj posao). A može biti da je i tendenciozan: što bi nas nadležni za tu ustanovu izveštavali koliko smo vremena protraćili dreždeći na njihovom šalteru, dobrovoljno podjarujući pravedni gnev nas, šalterskih žrtava?!
Što se velikih marketa tiče, držim da je njihov razlog lukrativne prirode: trgovci su, mislim, planski uklonili sve zidne satove, jer žele da kupci zaborave na vreme kad uđu u njihov prodajni prostor, da se prepuste šarenim, mamećim etiketama izloženim po gondolama, i da tu ne bude ništa što će ih opomenuti i zaustaviti. Kao na primer časovnik: Bože, zar je već toliko sati, jao koliko sam se zadržala!…
Šta bi onda trebalo da zaključimo – da je informacija o tačnom vremenu izgubila značaj? Naravno da nije. Ali je čovek izgubio značaj (danas je važnije biti potrošač, konzument, pratilac, a pogotovo član), ušli smo u sistem koji o čoveku ne vodi računa.
