„Au što je škola zgodna, leči lenjost i samoću. Ko da mi je kuća rodna, šteta što ne radi noću. Kad nisam u svojoj školi, mene moja duša boli…“. Vrednost Ršumovićevih stihova se potvrđuje u različitim okolnostima, pa tako i ovim bojkotaškim.
Neretko se dramatizuje ono što nam se dešava ovih dana! Ipak, zebnja je prenagljena. Sećam se kao juče da je bilo (1996/97. godina). Lokalni izbori su bili pokradeni. Usledile su brojne društvene aktivnosti, među njima i obustava nastave. Tada u Zrenjaninskoj gimnaziji nije bilo jedinstva kao danas. Otuda su se učenici nalazili u neprijatnoj situaciji. Dok su slušali neke predavače (štrajk brejkere), drugi nastavnici su im u dvorištu zviždali.
„Ni komandir šumske straže, nije znao da mi kaže, da l’ slon telefonira, il’ telefon slonira“.
Pohvalno je što se društvo oslobodilo! Razmena ideja je blagotvorna. Oni koji nisu spremni da komuniciraju, valjalo bi da se osame. Na žalost, o energiju mladih nečastivi pokušavaju da se (o)koriste. U sredu smo bili svedoci neprijatne situacije. Direktor Zrenjaninske gimnazije je bio pozvan da se obrati okupljenima, ali mu bučni šezdesetogodišnjaci nisu to dopustili.
„Sada ulicom tako juri ta čudna kolona, to voz Ivin putuje sa sedam vagona“.
